Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

06. март 2011.

Мали човек у кугли

Седео сам сам, на плажи. Мртви су одавно нестали, отпутовали, отпловили, однео их ветар. А ја сам ту, једини. Да ли сам жив или мртав, то још не знам. Само бројим дане. Чекам. Ни сам не знам шта чекам, јер то - шта год да је, неће доћи. Устао сам. Мали мртви живи човек хода плажом. Задовољан сам био овим тријумфом над судбином.

Дани одоше полако. Недељу дана безуспешно покушавам да запалим ватру. Дани су пролазили, време сам губио. Цртао, причао, јео. Неко би помислио како је то супер. Да, заиста јесте супер, али нисам све рекао - цртао сам себе, причао сам сам са собом, јео сам себе. Мирис трулежи се ширио, јер сам био сувише слаб да бих их покопао. Неке је однела вода, али неколико њих је остало у олупини. Нисам могао да их гледам, то би ме сломило. Зато сам се навикао. Мирис смрти лепо мирише након неког времена.

Дани одоше далеко, далеко. Годину дана прође, а једино занимљиво што сам учинио је убиство орангутана и осликавање свих камених површина на острву. Сликао сам сопственом крвљу. То ме је одржавало слабим. Мрзео сам ту слабост, али уједно сам је и волео. Жарка ватра маште, распламсана овде као никад пре, ми је гушила жељу за животом. Писао сам у песку, по читавој плажи невероватне текстове. Вода би их однела, а ја бих сутра поново писао још боље. И никад ми није било жао што их вода стално односи. Имали смо тај неки склад море и ја. Ја пишем, оно брише својом руком судбине. Лепо нам је било.

Наставио сам да разговарам са собом. Разговарали смо о свачему. Од историје преко географије па до писања. Искусни део мене је давао савете мени зеленом и неискусном. Распарчан на милион делића, провео сам другу годину на овом полуострву. Лепо је, с једне стране плажа, а са друге камена литица на коју не желим да се попнем. Није да не желим, радознао сам, али и слаб. И као да не желим да ојачам. Још пар година и бићу сасвим стар и болестан. А можда и нећу. Можда ће ме ово место очувати вечно младим. Не знам. Свакакве мисли ми се мотају по глави.

Пете године мог боравка овде угледао сам брод. Брод који ме потсети на моју љубав и на моју слабост. Много сам пио, зато сам је и оставио. Оставио, и отиснуо се у бели свет. Да постанем неко битан, иако сам у дубини душе знао да ће ме моја болест појести изнутра. Иако сам знао да се никад нећу вратити. Ово место ме је излечило од болести. Више не вриштим, не плачем, не умирем. Срећан сам. Пишем, сликам, маштам. Једем рибу, а не себе. Када сам угледао брод, ватра у мени плану. Желим да одем одавде, прошапутах тихо. Скочио сам на ноге и почео да дозивам.

Дозивао сам их, дозивао твоје име, палио ватре, плакао кад су отишли. Окрутна игра судбине. Ојачао сам. Ојачао и кренуо да се пењем уз литицу. Желим да знам шта има тамо преко. Пео сам се цео дан и целу ноћ и још нисам био близу врха. Далеко од дна, а још даље од врха. Спавао сам на стени. Устао, попио мало воде и кренуо даље. Око поднева сам био близу врха. Нешто ме је тиштило, терало да се вратим доле, да живим као што сам до сад живео. Али сам ипак наставио.

Вукао сам из све снаге до врха. Млитаво тело да буде на врху. Нећу сад да паднем, говорио сам са бесом изазваним осећајем беспомоћности.Уз крајњи напор живи човек се нашао на врху. Једва сам чекао да видим шта има иза. Радознали поглед у ништа. Ништа нема иза, нема ни пакла ни раја ни ничега.Само једно велико црно ништа. Нешто је пукло у мени тада. Закорачио сам уназад и бацио се у провалију, баш као некада што сам се бацао на мекани кревет, на леђа са раширеним рукама. 

Девојка црне косе, иста она које сам се сећао са толико боли, се смејала. Сва у црном, испијена, бледа, прелепа. У рукама је држала једну стаклену куглу, а унутар кугле је било све исто као на оном месту. Разбила је, без суза. Преболела ме је. Моји капци баш су тешки, најдража...

4 коментара:

  1. Прејако, заиста. Чини ми се да препознајем неке утицаје, али свеједно је прејако. Баш ми се свиђа!

    ОдговориИзбриши
  2. Мали, пишеш све боље али су ти много мрачне причице! Дај унеси мало сунца у њих!

    П.С. То је наређење.

    ОдговориИзбриши
  3. ТоМЦаа, ако препознајеш, онда си у праву. ;)

    Олујо хвала, и ево одма' шефице. :)

    ОдговориИзбриши
  4. Сва срећа да море не одустаје, и овај пут ће вода очистити плажу и ослободити простор за нову причу. :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren