Ништа, иди у кревет.

Из пакла вичем - како ти је име?! Тиха је ноћ и све је тихо, жабе скачу по улици, а светло се слива у сенку и ту је крај свега. 

Из пакленог понора се чују урлици и сви жуде за дрогом, женом или пићем. И кад погледам, нисам ни ја светац, само сам некласичан грешник, грешим зато што желим, а не случајно као што већина каже када стигне доле, и знам да ћу да горим, мучен од стране четири голишаве жене, са пуно пене и јагодом на врху. 

И прилазе ми четири звери, ружне, балаве звери, а ја не могу да се макнем. Светлости готово да ни нема, вечне ватре пакла су сагореле, сада је све у тами. Неко ме голица кроз тмину.

О, ИСУСЕ, шта је ово?

Прочитај

Замало апокалипсо

И док четири господина јашу,

ја се борим

вичем

узмите и мене

умем све да зајебем, 

подједнако добро као ви

прави сам професор животне школе,

знајте,

и фантастично кувам.

А Бог седи на фотељи од еко коже,

гледа и смеје се,

неуморним људима и уморним људима

и морбидним вицевима.

И док пајкан

пише четири казне за четири коња 

привезана за бандеру,

у кафани низ улицу

се опијају четири господина,

и ја са њима,

тужни

јер су схватили

да више нису потребни свету,

да је савршен,

разорен и покорен.

Четири господина су остала без посла,

а ја се враћам међу своју багру,

прљаву и досадну, 

са краденим бакарним поклопцима,

под мишком.

Прочитај

Чему то?

Слушај драга. Правиш ми проблем. Али океј, капирам, то је оно што ви жене радите. Правите проблеме. 

Лежим на кревету и гледам у ламперију, не кажеш ни ћао, одавно смо превазишли то, in medias res, почиње прича и након прве речи знам да ћу продангубити још бар два-три сата свог живота и срећан сам, додајем то на коначну суму и идем лагано даље, низ овај пут. 

Једино питање које треба да решим је шта да радим са временом које ми је дато и ја бирам да га продангубим, јер време коју утрошиш како желиш није улудо утрошено и ти то знаш и ја то знам и сви то знају. Још мало па ћу пребацити двадесету, и јебига, стварно ми треба неко као ти, да ми објасни како не бити кењкави матори коњ. Није да сам ја кењкави матори коњ, ја сам цар. И кул, исто. 

Све ово је једна лоша ствар, појави се мали кер Џо и уједе ме, по хиљадити пут, само што није више мали, и звони телефон, Сашка ми каже да смо пали мату и да у четвртак морамо да идемо да му јебемо кеву, и онда се јавиш ти и кажеш да одлазиш. Само се насмејем на све ове ствари, не могу више да дангубим, немам више ни где ни са ким, сада сам одрастао човек и морам да купим још пар кошуља, сувише детињасто изгледам, јер су ми једино дечији бутици близу, а мене мрзи да устајем, а камоли да идем негде. И добио сам посао. Имаћу паре, али нећу имати коња, и нећу имати сво време овог света да продангубим са тобом, него само сат или два, понекад и то је још један, проблем.

И лежим тако, гледам Господара прстенова и слушам Стенд бај ми, црња Сил је врхунски отпевао, онда угасим све и блејим у мраку. А на радију у мојој глави иде нека секси ствар. Боже, зашто си отишла међу све те кретене?

Прочитај

Тренутак

Мачка са кратком косом

и мали керови

шетају 

низ тешке улице овог града.

Пудлица режи на мене,

и ја режим на њу,

потом приђе и ухвати ме 

за ногу. 

Шутнем је, панично, а риба се насмеши

затури косу иза увета и настави даље,

у правцу пакла.

Због таквих као што је она,

пакао ради као драгстор - 24/7. 

И то некад буде мало.  

Прочитај

Ова ствар нема крај

Видите, ја сам пизда. Пуцам се да бих уклонио бол. Хорс, таблете, хашиш, ма узимао бих и витамин ц само да ми га неко понуди. Давно сам још продао телевизор. А телевизор је граница између раја и пакла. Све је јебено тешко овде.

Једно јутро сам се пробудио на поду нечијег упропашћеног стана, вероватно од неког колеге џанкија, могао си да видиш то одмах, сав упишан и лош, а на комоди где је некада стајао телевизор била је црвена најлонска кеса и чиста тона прашине. Устао сам и одлутао. Себи сам био тежак и глава ми је клоктала док сам ишао кроз непознати ходник, јако познат осећај, толико пута преживљен, непознато место и време, ти и ужас који те обузима када знаш да ће се бол вратити, ускоро. Изашао сам напоље, ушао у лифт и спустио се доле. На степеништу испред зграде, седела је добро позната њушка, ортак из вртића и брат по кашики. 

"Ш'а има Мишике?" "Брате." Тресле су му се руке. Запалио сам цигарету, прво себи, па и њему, и ставио му је у уста. Климнуо је главом. "'Оћеш да нам закувам мало?" Сунце у овом непознатом крају је ударало јаче него било где. Обрисао је зној са чела, погледао у сунце и рекао: "Имам рак. Јебени рак. Можеш да верујеш? Читав живот сам на дози и умирем од чега, рака?" Ћутао сам. А и шта да кажеш у таквој ситуацији? "Јебем ти, јебем ти...", хватао се за главу. "Колико још имаш.. времена?", питао сам га. "Два месеца, плафон." "О, јебига." "Дај да потрошим ова два месеца како доликује, без бола и брига... Сећаш се - хиљаду пута боље од секса?" Рекао сам: "Сећам се", и одшетао низ улицу, да нађем превоз до нашег провајдера.

Изашао сам из трамваја и шетао булеваром, било је лепо и чисто, зелено, и све то је смањивало бол, на кратко. Ишао сам улицом и римовао да скренем мисли, ишло је овако нешто: "Лаганица стил, лагано се знојим, док ми бол разара вене и све вране се врте око мене, па нисам још мртав, мајку вам јебем!"

Очајан сам у римовању.

Онда је наишла та девојка и...Јебига. Била је боља од свега што сам видео или пробао, мала и црвена, бледа, трчала је на аутобус, а ноге су саме трчале за њом... Одгурнуо сам неког старца и сео поред ње. "Ћао." Погледала ме је са подигнутом обрвом и наставила да гледа кроз прозор. "Ма 'ајде, знам да желиш да разговараш са мном. Једноставно желиш. А и не могу те кривити, знам да сам превише кул, маче. Океј, избаци ово маче." Сишли смо на следећој, наслонио сам је на једну стару фасаду и пољубила ме је, џанкија у поцепаним патикама и старој одећи са погледом лудака. Тако је почело. И завршило се. Рекла је: "Ћао", и отишла. Рекао сам и ја: "ћао", али сам још дуго стајао тамо.

Болело ме је. И та мала ме је болела. Трчао сам низ улице све док нисам стигао, утрчао у зграду и позвонио - ДАЈ МИ, ДАЈ МИ! Лик са тетоважом Попаја на левој руци је отворио ормарић и дао ми кесицу. Трчао сам низ степенице, али бол је био тако јак... Сео сам на степениште, скинуо каиш и извукао упаљач, мало крви је ушло у шприц и хиљаду сунаца се спустило на мене. Још једном, као класична пизда, социјално неприлагођен и друштвено непогодан, као класична пизда избегавам бол, бежим од бола и брига и света... Јер ово чудо те чини бесмртним. Људи живе обичне животе, пију пиво, жене се и разводе, гледају фудбал и узгајају незахвалну децу, чекају пензију, и коначно - крај. Са овом ствари нема краја. Видим тепих и бетон, шипку, изнад свега тога сам док лежим комиран и неконтролисано трзам се. И чујем сирене, и старице како вриште и мислим о џиновском пауку који их напада, а ја се залећем на њега, и он ме преполовљава, а ја се не обазирем и ударам и даље.. Преврнем још једном очима, сконтам да сам пизда и да старице заиста вриште, али се не чују сирене...

Прочитај

Само не данас

Још једна субота. Суботе су најтужније од свих, најусамљеније... Одеш на чет и видиш тих пар људи, и буде ти жао, хоћеш да им се јавиш, да их све загрлиш, а онда скапираш да не желе да разговарају, ни ти не желиш да разговараш, и они су усамљеници којима треба моменат ил' два, да среде хаос у глави.

Помислим на пиво и буде ми мука, ваљда сам препио скоро, а и овај псећи студентски живот, мораш да пијеш пиво, постоје добри разлози за то и ти то прихваташ, тек тако, и усвајаш као уобичајени протокол - ћао момци, два точена. Где год се појаве студенти, конобари сами доносе точено. А мени се пије вино, бамбус и онда опет вино...

Све ово ме, помало умара, стара љубав, нова љубав, факултет и интернет... И ова соба је постала уморна, пар смотаних мајица стоји на комоди, још одеће стоји свуда унаоколо. На столу и фотељи иза њега мноштво књига, а на кревету изгужвана постељина... Лоше је то када те мрзи да мењаш било шта, када пишеш лоше и знаш то, када волиш лоше и знаш то, када живиш лоше и знаш то. И рече Бук и озбиљно размишљам о томе, баталити писање и баталити жене и све отерати у курац. Имам један лош трип већ неколико дана, и држи ме и сада... Једино знам шта ћу да радим сутра. И ништа више. А читав живот сам имао испланиран, увек. Јесте да увек завршим лежећи на кревету и зверајући у ламперију, али тај план, ради две важне ствари. Чини да ми мозак фино шљака и улива ми сигурност, избацујући оно константно питање - куд идем ја са својим животом? 

Чујем тишину, зуји кроз ноћ. И чујем да ми се спава, чујем да сам предодређен за велике ствари, само не данас, или сутра. 

Прочитај

Знакови

Седео је у белој соби, сам, заваљен у фотељу од еко коже. Погледао је у мене, а онда наставио да врти већ излизани новчић. Бацио га је у ваздух и устао полако, новчић је стрпљиво чекао, испружио је руку и новчић му је пао на длан.

С друге стране, лежао сам ја, на старом шкрипавом кревету, а једна жица ме је жуљала. Вентилатор је дрндао поред мене, сувише гласан и сувише јефтин, сувише посебан да би испуњавао своју сврху, вокални уметник заробљен у телу обичњака. Лежао сам у мрачној соби и гледао у зид, чекајући нешто битно. Можда комету, земљотрес, саобраћајну несрећу или најобичнији позив. Паук ми се спустио на ногу, мрднуо сам ногом лењо и притиснуо тастер, тајмер мог будилника је ресетован.

Направио је круг по белој соби, насмејао се и одмахнуо руком.

Устао сам и протежући се одшетао до фрижидера по пиво. Отворио сам проклетињу, и узео пиво, уз пиво, из смрзнуте кутије је искочила и мала жаба. Ујеботе, поскочио сам, дохватио кашику из судопере и полако је гуркао ка вратима. Избацио сам је напоље и затворио врата. Отворио сам врата и избацио и кашику.

Ишао је унаоколо и палио мирисне свеће. Бацио је поглед по складно белој соби и зауставио се на малом банзаи дрвету.

Кренуо сам по цигарете и храну, јер ниједног одавно нема, али сам схватио да ме мрзи и након два минута сам се затекао на баштенској столици, ноге на столу, глава тамо где би требало бити дупе,  а руке спуштене на земљу. Вегетација у свом изворном облику. Голуб ми се посрао на главу. Рекао сам му: "Не можеш победити у овој игри", и потурио главу под чесму. Није било воде. "Оу", рекао сам, "ти волиш хардкор", и наставио да седим у баштенској столици.

Бог је био скот, и ја сам био скот, ја сам ленчуга, а он толико брине моју бригу да већ две године није залио своје банзаи дрво. А ја толико бринем за то дрво да ме мрзи да устанем. И баћо, комета је знак, баћо, не пауци и жабе. Не знам како ћеш победити, али волео бих да победиш.

Прочитај

Предиспитна преиспитивања

Јебеш га, ови испите ме раде, не знам где су ми очи, чешће сам хладан и жедан него сит и напојен и све чешће затичем себе како зверам у зид него у књиге. Каже ми једна блогерка да ће ме јурити полуголе жене када будем богат и славан писац, ја је гледам, насмешим се, хаха, па ти си луђа него ја, стварно верујеш у паре и писање под истим небом? Ако ја верујем, верујем зато што сам луд и то је неки сан који ме трза из реалности, реци - само седиш и блејиш по читав дан, одеш прошеташ кера и прочиташ новине, поједеш омлет, онда истераш девојку из собе и седнеш у ћошак, гледаш мало у зид и напишеш нешто, било шта, људи упијају сваку твоју реч, а ти се смејеш лоше и мислиш како немаш појма. 

То је права ствар за уздизање ленчуге у мени, али лоша ствар за уздизање уметника, ако је икада и постојао. Мислим, свака иоле писмена будала би знала да напише овако лоше ствари, и стојим иза тога. Нисам ја ништа бољи од обичних клошара, можда само мало утрипованији. Да би био бајић писац код нас, хм, реално не можеш да будеш бајић писац. Последњи је отишао седамдесет и неке, и од тад имамо ријалити писце, чешће га виђаш на тв-у него што га читаш, јебеш то. И фазон, да би био иоле пристојан чова писац, да напишеш нешто, да и унуци кажу - који је овај наш деда невиђени цар,  требаш да живиш. Много, дуго и мукотрпно. Треба ти материјал, праве емоције, прави људи, људи које ћеш претворити у ликове, емоције које ћеш уградити у њих, језа која ће подазићи сваког ко почне да чита савршенство, савршен склад људи и догађаја, емоција и описа, тренутак када стварност и свет који си створио јуре пуном брзином једно ка другом и сударају се, претапају једно у друго, читаоци су избачени ван временског колосека, седе и гутају књигу. Да би такво дело написао, мораш да доживиш неке ствари. Сваку ситницу из твоје књиге мораш да доживиш, осетиш, опипаш.

А нема боље прилике за то од обичног радничког живота, живота са женицом и четворо деце, од шест до шест у магацину, касније у ресторану, касније у луци. Откази често, проблеми често. Савршене околности да стекнеш једну дубљу срећу и урежеш своје име на дрво историје. 

И рекао сам ово раније, сада говорим и јавно, заиста хејтујем овај прелазни период, нисам више мали да ми кева титра, а немам жену да ми она титра, а ја сам човек коме треба неко, да му титра. Дакле, још један проблем. (Удаваче, јавните се на контакт форму, да аранжирамо нешто, имам кућу и фин сам момак) Волео бих једног дана да напишем складно дело. Има још један фазон са писањем, то сам прочитао код Бука, и човек ме је спасио, не бијем се више у главу кад не иде. Једноставно, матори је рекао - Постоји време када треба да престанеш да читаш, да престанеш да покушаваш да пишеш, и време да шутнеш ту сензацију звану уметност по сред њеног курвинског дупета. Он је направио паузу од десет година, напунио је батерије и није журио, боље изгубити десет година и бити бајић, реалиста који ће те напушити ако заслужујеш и похвалити ако заслужујеш. Бити обичан клошар, а представити се као највећи краљ који је ходао земљом, то ја зовем уметност. А малене хипстерке читају и тумаче неки његов стих - Не, није јој он поцепао пичку, ту је реч о сунцу и месецу, о љубави... Да бејбе, да. 

Да је чика Фројд овде рекао би ми да је овај хаос у мојој глави заправо од недостатка сна и потиснутих жеља, а ово је, уствари, избацивање информација да бих складиштио знање, знање које никада у животу нећу искористити. Видите шта само један испит уради од човека. Замислите прекосутра још један, и у недељу још један. Не замишљајте, страшно је. О јебем га, идем да спавам. Септембар је леп месец. Знам.

Прочитај

Како сам убио бејб

Био је то један од оних дана када ти се нигде не иде, јер је сувише вруће да би се померао, мислио или живео. Лежао сам на кревету, оном мом, што шкрипи, зверао у ламперију и молио Бога да угаси сунце. Сетио сам се последњег нашег разговора и смејао сам се, правила си се да не знаш о чему је реч, а ја сам ти певао и све је било кул. Ми смо били кул. 

Узео сам телефон и рекао хало бејб, ја сам. Рекла је: "Здраво", а смешак је играо на ивици телефонске слушалице. Почео сам стандардну причу, ш'а радиш, како си ми, чему то насиље? Смејала се, увек је било лако разговарати са њом. У животу сам јој дао само пар комплимената, али су били савршено тајмирани, толико да их све врло добро памти, чак и сад. Није то ни важно, друге рибе се пале на комплименте, то су најбољи стартери разговора, њој није требао стартер, довољно је било да се јавим и већ бисмо о нечему разговарали. 

Наш љубавни дијаграм је поново јурио ка свом максимуму, и то је била права ствар, најбоља ствар у последњих пар векова која се догодила икоме, тако сам се осећао. Рекао сам: "Лаку ноћ бејб", рекла је: "Лаку ноћ", са оним њеним голицавим гласом и нисам више молио Бога да угаси сунце, било ми је океј. 

То исто вече, наизглед добро вече, лежао сам на тераси, а гавран се паркирао на жицу преко пута мене, меркао ме и мислио - е, будало. Видео сам неке ствари. Илузије су биле свуда, махнуо бих руком и отворило би се небо, стајао сам тамо, хладан, гледајући шта сам нашао, преврћући рај и пакао... 

Проклетство је превише знати, онда видиш кроз завесе кроз које не би требао, онда више не верујеш ни у дан ни у ноћ, не верујеш у Јетија док га не видиш, не верујеш у свет, јер не знаш на чему почива, не верујеш у воду, јер даје живот и убија. Легао сам на кревет и зверао у ламперију. Неки ме је зној облио и режао сам на сваког ко је ушао у собу. Онда сам устао, узео револвер и изашао напоље. Чуо се пуцањ. Жути меткић је погодио гаврана, закрештао је и одлетео. 

Седео сам на столици и гледао у заједничку слику, и ништа. Тако сам убио Бејб. Ионако није имала груди.

Прочитај

О састанку

Имао сам црне цвикере, и букет ружа у рукама, био сам потпуно трезан и стајао сам пред великим вратима од махагонија. Ветар је дувао, али је знао да ми не може ништа, ове су кости старе и тврде као стене, овај капут има километражу већу од тог зеленог ветра и стојим ту, постојан и вечан. 

Мислим о коњима и кока-коли на тренутак, помислим на двадесет банки у џепу и покуцам, три пута, јако. Отвара ми она, пита: "Откуд ти Чарлс?" Кажем: "Ево, душо, престао сам да читам, престао сам да пишем, па сам дошао да се забавимо." "Али Чарлс, душо, знаш да не можеш да останеш. Наљутиће се." "Знам. Пакуј прње бејбе, имам двадесет банки, водим те у неки фенси ресторан." 

И отишли смо. Радио сам глупу ствар, покретао укочене точкове наше љубави, али радио сам то са стилом и то је оно што већ спада у дојам уметности. Уметност је све оно што радиш са стилом и више не пишем и не читам, само шутирам фамозну уметност по сред њеног великог курвинског дупета. Ушли смо у неки француски ресторан, наручили вино, живот је био добар, а она се смејала као гробар, тихо и рђаво. 

И устао сам, смејала се и рекла ми да сам луд, ударио сам јој кокавац и платио рачун и ноншалантно изашао на улицу, са црним цвиџама и букетом црвених ружа који сам све време носио, заборавивши да јој их дам. Неке жене имају ту моћ, пожелиш да будеш са њима, макар то било под старим орасом у центру града, макар те у главу и леђа погађали незрели ораси и леђа ти крцкала од љубави, макар живео живот узалуд... И то је први светски проблем.

"Спашавање света требаш почети спашавањем једног човека, а тај човек сам ја", говорио сам себи идући пијано кроз уске калдрме овог града. Песме су последња кап, када ништа живо не успе, уродиће песме. Отишао сам кући и написао песму о лудој куји која се смејала тихо и рђаво, која ме је волела, али половично и која је живела, дуг и срећан живот.

Узео сам и прочитао новине, питајући се како доспети до насловне стране, до месеца, са шест банки у џепу.

Прочитај