Верне слуге II

Ја сам професор Јанко Фјордович. Моја прошлост није важна, као ни будућност. Битно је оно што је сада. До пре неку годину сам био предавач на универзитету. Доктор психологије. Сада се бавим, као што видите, другим стварима. Пре неколико година сам наишао на једног пацијента који тврди да је побегао из пакла. Заинтригирало ме  је његово сумануто објашњење. Видите, он у то верује више од свега...И знате шта, мој пријатељу? Верујем и ја. Сада верујем.

Током испитивања сам наилазио на бројне чињенице, описе, дешавања, које би једино могао измислити брилијантан ум. А тешко да је тај несрећник био нешто више од залутале будале која се заглибила дубље него што је смела и извукла се, уз много среће. Нећу вас лагати, треба ми ваша помоћ. Почео сам да се бавим окултним од тог случаја. Пропутовао сам земљу тражећи моћ. Донео сам са собом многе предмете. Изузетне ствари, изузетне...


Међу тим предметима је била и књига, коју нисам знао како да употребим. Припадала је неком мрачном лудаку. Ваша стручност из области хипнозе и спиритуализма би ми била итекако од користи ако одлучите да ми помогнете. А верујем да хоћете...


Пусти ме одавде. Помоћи ћу ти. 


Ваш господар вас тражи, мој пријатељу. Како би реаговао када би пронашао одбеглог слугу, издајника, заточеног у мом подруму? Имао бих његову захвалност. А ви? Ви би имали његов бес над вашим нејаким плећима. Закуните ми се вечну оданост и пустићу вас...Да мени служите. 


Ћелави човек са огромним ожиљком преко ока је клекнуо пред свог новог господара.


Тако је...Клекни пред свог господара. А сада да се осигурам да нећеш и мени побећи...


Један дугачак крик је одјекнуо долином. Јато птица је полетело у небо. Лешинар је седео на високој грани храста злурадо се смешећи.

Прочитај

Верне слуге I

Костур разапет на огромном пентаграму је полагано добијао месо. Враћала се кожа, враћало се лице, враћао се човек.

- Господару? Господару, нећете ваљда да га шаљете горе?
- Да. Хоћу.
- Али...Али, господару!
Није ништа више рекао. Само је нестао погођен погледом свог језивог господара.

Човек дугог лица и мрачна погледа пркосно је клекнуо пред краља подземља. Господар рече неколико речи, а затим га бесно избаци напоље. Онда излете неколико ствари, а потом се врата пакла полако затворише шкрипећи.

                                                  ***

Човек дугуљастог лица се полагано облачио. Добар је осећај осетити мирис свог мантила и свих тајни које скрива. Затим из џепа извуче мало праха и уз пар речи створи маленог плавог човечуљка на свом рамену. Његова ножица је била окована хладним ланцем чији се други крај губио негде у човековој кожи. Били су једно. А опет, човек га је увек стварао. Ни сам није знао зашто. Можда да одржи тај унутрашњи свет који је створио. Можда да разговара са неким након толико времена. Биће да је то...

Некада давно је имао име. Сада га само зову М. Једном је био алхемичар, приклоњен мрачној страни. А сада? Сада је једина жива душа у паклу. Понекад га господар шаље у свет...Нико не зна зашто. Вероватно је зато још увек једина жива душа на овом месту. Само...Сваки пут изнова умире када се врати под окриље мрака. Живи костур. То му је казна.

Мрачна приказа је полако корачала по испуцалој земљи. Тихе речи су допирале до њега. Тихе речи малог плавог човечуљка. Увек је нешто шапутао. Затим дође до раскрснице и на тренутак застаде пред путоказом. Све је далеко одавде. Тако и треба да буде. Загледавши се у пукотину на црвеној земљи, он климну главом. И плави човечуљак климну задовољно. Онда М. испразни џеп, а прах се расу унаоколо. Затим заједно прошапуташе неколико неразумљивих речи, а однекуд дојури коњ сав у пламену. Дах му је ватра, грива му је ватра. Човек дугуљастог лица се попе на коња и одјаха ка сунцу, слушајући шапат свог плавог дела душе. 

Прочитај

Како сам сањао бикове

Sandman, изванредан стрип. Читам га онлајн, на енглеском, па ето двоструке користи. Хвала Lowlander. Фин си. 

Ходао сам, као и увек, булеваром ружа. Волим тај булевар. Са обе стране широке улице се налазе леје ружа и шарене баште кафића. Предивно. Ушао сам у један од мрачних барова са леве стране булевара. Мрзовољни шанкер ми је сипао пиво. Нисам тражио пиво. Попио сам га ипак. Такав сам ја. Узимам оно што ми живот нуди, ништа више. Добро, понешто више. Дебеле даме намазане дебелим слојем кармина су полако њихале својим дебелим куковима. Мрачни мали ситни људи су их гутали очима док су се вртеле са неколицином мршавих лешина. И сам сам био један од тих лешина, али ме то није спречавало да их зовем правим именом.

Играо сам са дебелом дамом. Наједном ми је зарила језик у грло. Онако влажан, са јаким мирисом дувана. Мислио сам да ће ми позлити. Али није. За неко чудо, било ми је сасвим добро, чак ми се и допало, уз одређено гнушање. Необјашњиво. Смејала се својим дебелим уснама намазаним дебелим слојем јарко црвеног кармина. Платио сам пиво и отишао. Нисам јој ни пиће платио, нисам хтео, желео. Понекад је тако боље, кад ти није стало.

Изашао сам на улицу, пијан од музике, дебелих жена, и на крају, пива. Био је сутон, и кренуо сам кући. Кућом, иначе зовем једну малу прашњаву собу у поткровљу неке старе зградурине. Дом, топли дом. Пар девојака, мислим, правих, лепих девојака је прошао поред мене. Лепе јесу, али немају душу. Душу, попут оне дебеле са којом сам играо. Ходао сам полако, и убрао једну ружу...

Седео сам у својој соби. Прошло је двадесет дана откад сам је убрао, а она није увенула. И даље је као нова. А ја имам страшне кошмаре. Сањам бикове, јуре ме, стижу ме, и на крају, растргну ме. Осећао сам се као да не постојим. И онда ми паде на памет да вратим ружу. 

Донео сам ружу на место њеног првобитног починка. Нежно сам је положио у земљу, а она је одмах увела. Затим ми приђе један језиви чова у мантилу, потапша ме по рамену, и ништа не рече. Само је стајао ту, гледао ме док сам се враћао у живот. Затим откопча капут а на његовом рамену се указа мали плави робијаш. Робијаш, јер је био везан огромним ланцем који му је почињао око мале плаве ножице, а завршавао се у месу мрачног човека. Вратне жиле су му искочиле. Мали плави робијаш је климнуо главом, а ја заплаках. Престао сам да сањам бикове. 

Прочитај

Кишна ноћ, сунчано јутро

Киша је падала по лименом крову. Снажно, бесно. Осећај лудила. Пет животиња је седело и чекало. Шта чекају? Једни крај (не)времена, други исто то, само названо другим, краћим именом. С леве стране, највише изложен киши и ветру, лежао је стари бик Јанко, чекајући да оде на гробље животиња. Био је јако болестан, а опет, штитио је своје ситније пријатеље од невремена. Сви су били мрзовољни и ћутљиви, а опет тако весело замишљени.

Мачак Милисав се лукаво смешкао седећи ушукан и заштићен Јанковим телом. Он је био дебео, мрцина, која никад ништа није радила, захваљујући утицају који је имао на поштеног Јанка и њему сличне. Сви су га сматрали за изузетног пријатеља. Он њих није. Све су то објекти на мом путу ка трону, ка оним предивним гнездима високо горе, препуним свежих јаја и малих птичица. Облизнуо се. 

Кока Мила, већ стара и ћорава, и даље је све волела као своју децу, које је, узгред, било све мање. Мистериозно су јој нестајала деца, већ поодрасле коке, а њој се срце сламало када би видела да још једне нема. Мачак Милисав се лукаво облизивао гледајући коку Милу. Она седела поред мачка, и нелагодно се осећала док јој је он балавио за врат. Није му ништа рекла.

Прасац Хогар је тихо певушио неку нежну мелодију. Био је млад и јак, свестан себе и свега што га окружује. Нигде није журио, и увек је певао. Нико није волео да га слуша, чак ни кока Мила. Није био прихваћен. Уствари, нико није био прихваћен, али одбојност према другачијој, уметничкој души, им је била свима заједничка. Хогар је то знао, и није марио. И даље је певушио...

Малено пиле се крило под Хогаром. То је било једно од Милине деце, несташни малени петао, који није желео да мама зна да је ту. Мачак га је одмах спазио својим оштрим оком и полагано се облизивао. Олуја је и даље беснела, а животиње је подилазио страх. А онда дође јутро, сунце се појави високо на небу, а цела прошла ноћ дође као ружан сан. А онда се појавише људи. 

Пет људи им је полако прилазило са свих страна. Јанко није могао да устане. Остали су се придигли, осећајући шта се спрема. Покољ. Један фармер је усмртио Јанка пиштољем. Хогара су двојица јаких момака држали, док му је један стари чича забијао нож у грло. Њиштао је, у ритму његове мелодије. Један малени дечак је кренуо да удави пиле. Мачак Милисав потрча, зграби пиле за врат и нестаде у кукурузима. 

Негде далеко, мачак спусти малог петла и рече му да иде. Затим се облизну и полако крену у пут сунца, у даљину.

Прочитај

Ја?

Ја филозоф? Ја књижевник? И на крају, ја програмер? Људи говоре, људи су у праву. Ја нисам у праву, ја сам реалиста. Јебига, не умем да објасним ову борбу која се води у мени. По други пут у животу не умем да се изразим речима. Људи кажу да умем да пишем. Други се слажу, али кажу да нисам нарочито добар, а трећи, они мисле да ћу постати звезда, писац, уметник, тачније да сам то већ сада, у неком првобитном, неразвијеном облику. Ја не мислим тако.

Откад сам кренуо у средњу школу, планирао сам да упишем ЕТФ. Али, стицајем реалних околности (веома добро анализирам, па сам у те околности урачунао моју лењост и остале факторе од којих зависи успешан завршетак студија на буџету) одлучио сам се за ВЕТШ (Високу електротехничку школу). Такође сам урачунао и то да немам прилику да се школујем ако не будем на буџету. Планира(о)м да постанем програмер, запослим се у некој жњ фирми, и уживам радећи оно што волим. Е а онда су се десиле неке ствари. На пример, и сам сáм схватио дa солидно пишем. Нисам најбољи, али се трудим. Пронашао сам се.

Пронашао сам се ја у много ствари. Од хакера, преко графити цртача, до писца. То је онај, укратко, најбитнији пут. Било је ту, између, још милион ситнијих ствари које су ме држале по месец, два, али не тако дуго као ове. Дакле, ово проналажење повезујем са мојом младошћу, и оним чувеним: "Свет је мој!" А сада, када сам таман помислио да сам отприлике, у грубим цртама, одредио свој животни пут, дошле су мисли, убачени црв, који то можда и није, да ме мучи и изједа. 

"Ааааа, како ме нееервираш!", је било прво што сам чуо. Потом на моје "зашто?" дође неочекиван одговор. Држећи мој састав у рукама рекла је: "Да ли си ти свестан да умеш да пишеш? Пишеш о нечему, то ни не споменеш, а сви знају шта је. И идеш тамо, јер вероватно мислиш да ћеш наћи посао кад то завршиш и тако то. И вероватно си у праву, али ја не могу тако. Ниси ни погледао друге факултете..."

Допао ми се тај мали говор. Говор о слободи, о недозвољавању да те други потчине. Треба да радиш оно што волиш. Умем често да филозофирам, иако нисам нешто нарочито упућен у материју. Умем да пишем, тако кажу други, а у последње време и сам верујем да је тако. Али опет, знам да не бих издржао да филозофском, а богами ни на филолошком. Не мислим да бих пукао психички, него не бих издржао темпо и не бих остао на буџету, а то ми је ипак пресудна ствар. 

Мислим да постоје новинари који се нису школовали за то, него су једноставно, завршили ту где су, у новинарству. Мени је свеједно. Волео бих да будем неко пискарало, а волео бих и да будем програмер. Можда обоје, можда ниједно. Како год да било, мени је свеједно. Затворених очију срљам напред, па како буде. Сви ми кажу да ми не иде математика. Можда им докажем да нису у праву. Милион можда.

Желим да вам кажем нешто о себи. Нешто што нико не види осим мене. Јер мало је оних који су ме видели у оба издања која ћу вам сада открити. Дакле, ја сам специфично лењ. Мрзи ме да устанем са кауча да одем по чашу воде. Било шта на свету бих урадио да не морам да устанем по чашу воде. Често будем жедан јако дуго, док не намолим сестру да ми донесе воду. А опет, када се нешто ради, дајем 110% себе, буквално сагорим у томе што радим, и само се срушим на кревет увече. Људи не верују у мене, али ја верујем. И то ми је довољно, засад. Углавном, како год било, биће.

п.с. Можда вам ускоро јавим добре/лоше вести. Много се ствари тренутно дешава, а како год да буде, волим што сте ту. Запамтите то. 

Прочитај

Да вам представим Смрт

Имам шездесет и три године, пензионер сам и лепо живим. Тачније, живим колико се може од пензије. Смрт сам упознао једног лепог дана, мислим да је био једанаести јун. Лепо, сунчано јутро,   право за умирање. Устао сам, попио кафу, нахранио мачка и кренуо полако по хлеб. Слабим ногама сам корачао према сунцу, које је сијало далеко на хоризонту. И онда сам осетио тај чудан дах на врату. Мислио сам да је то ветар.

Нисам обраћао пажњу. Ушао сам у супермаркет и кренуо да узмем хлеб. Таман што сам посегнуо за једним, зачух глас иза мене: "Узми овај поред, још увек је топао." Окренуо сам се, а тамо није било никог. Узео сам онај хлеб поред, заиста је био топао. Насмејао сам се, онако старачки, мислећи да сам излапео. Изашао сам и кренуо кући. Ходајући кроз парк, видео сам да се сунце повукло. Некако све мрачно дође, пусто. Мислио сам да је то због крошњи високог дрвећа. Јебига, имам много година а и даље сам наиван.

Голубови су се винули у небо пред мојим ситним корацима. Људи није било много, тек ту и тамо покоји дрипац што спава на клупи. Они, и једна мала девојчица црне косе и пркосног носића, која седи на клупи плачног погледа. Беше ми некако драго, сетио сам се давних дана. Пришао сам јој. Упитао шта ће ту сама, где су јој родитељи? А она ми је само рекла да су умрли. "Па шта ћеш овде, имаш ли иког?", упитах је. Немам, кратко рече озбиљног лица. Одлучио сам да је поведем кући, нахраним и обучем, па да позовем неку од оних институција да је преузму. На тренутак ми је кроз главу прошла мисао да бих и ја могао да је усвојим, али сам је брзо отерао.

Дошли смо кући, доручковали, слушали неке плоче. Кренуо сам да позовем неког да је покупи, али веза је била у прекиду. Играли смо се неким старим камиончићима, заосталих од мог давно одраслог сина. Смејао сам се као мало дете. Заборављеном човеку је вратила осмех на лице. Провели смо неколико дана играјући се, смејући. Осећао сам се живим, више него икад. Шетали смо у сунчано недељно јутро. Кад смо прошли кроз паркић, све се поново смркло.

"Морамо да идемо", рекла је тихо. Нисам је чуо, па упитах да ми понови. "Морамо да идемо", поновила је и пружила ми руку. "Где?", збуњено упитах. "Тамо горе", рече и показа на небо. Нека ме језа прође, и рекох јој: "Хајмо кући, хајде." "Не!", узвикнула је, "Морамо да идемо!" "Ко си ти?",  упитах потпомогнут језом. "Ја сам смрт", рече вртећи косу. Нисам јој видео очи. Нисам ни желео. У паничном страху од преласка преко, ухватих је за руку и потрчах ка оближњем сиротишту.

"Добар дан, нашао сам ову девојчицу у парку, нема никога и мислим да је болесна...", брзо испалих рафал речи и ставих је у руке медицинској сестри. Затим изађох и кренух кући. Чим сам стигао попио сам једну љуту, да се смирим мало. Што је најгоре, не смем ником да кажем, нико ми неће веровати. Одлучио сам то да заборавим. Наводно, нашли су јој неке менталне сметње и сместили је у ћелију. Кад сам то чуо, некако ми камен паде са срца. Све је супер, осим што кад год идем по хлеб, видим је на прозору, чека осамнаесту, да дође по мене. Још седам година да смислим како да је се решим поново. Још само седам...

Прочитај

Пупољак по пупољак

Огромна челична врата се полако отварају. Стојим пред њима, чекам сунце. Сунце, након дужег времена. Отворена су, сунце ми милује образ. Чувар ми добаци да будем добар, и да ћемо ускоро опет да се гледамо. Нећемо, рекох и закорачих у свет. Мрзим такве људе, људе који не верују у промену. Ја сам сведок промене, ја сам промена...

"Погледај се...Дрогирана, пијана, са стомаком до зуба...", бритки језик је шуштао на мене. Нисам марила. Знам да је све што чујем истина, али нема везе. Чекам га. Он ће доћи по мене, знам. Волим га, рекох и зарих си иглу у вену. Осећај блаженства, осећај мира, летење, полет...Освестила сам се на клупи у парку. Само нека јакна на мени и хладноћа у костима. Устала сам и кренула даље...

Лутао сам улицама овог пустог, сада страног града. Људи су се плашили мог унакаженог лица. Дубоке бразде ожиљака су се протезале мојим лицем. Нисам носио капуљачу, нисам се крио. То сам ја - чудовиште. А како сам постао чудовиште, хм? Угледао сам је како тумара градом, ледена, трудна, мртва... Хиљаду и једна мисао ми је прошла кроз главу. Сетио сам се свега. Она је крива. Она је крива за све. Због ње сам га убио, због ње сам био дуго одсутан, због ње сам чудовиште. То дете које носи није моје. Није моје, рекох и стегнух песницу. А онда бес попусти, видех је како пада. Види је каква је ружна, неко од клошара из парка се продра. Унаказио сам га касније. А сада сам само прошао поред ње, док је покушавала да се придигне. Није ме препознала.

"Он ти се никад неће вратити, освести се! Добићеш сина, ако не због себе, онда због њега...окани се ђавола, молим те...", говорио је глас. Знала сам све то и сама. Нема везе, рекох и потегнух флашу. Дужна сам, али кога брига. Мој даса ће доћи...Спасиће ме, отплатити дугове. Пребити оне који ме пљују. А онда сам родила сина...

Тако мало нежно нешто...Нисам га желела у почетку, а сада. То је мој даса, део мог дасе. Нисам дроља, нисам. Он се збунио, он га је убио. Објаснићу му све, и даље сам се надала. Те вечери сам одлучила да се "скинем", да постанем нормална. Отишла сам у клинику, средила се. Било је тешко, али сам успела. Заволела сам једног доктора...Живот је поново добио смисао. 

И даље лутам, мрзим. Раније нисам, сада је мрзим. Сео сам на клупу, дрхтим, пушим последњу цигару. Унакажено лице се лепо види на зубатом сунцу. Дете је протрчало поред мене. Погледао сам и нешто ме заболи...Такав бол никад нисам осетио. Јако, заиста јако боли. Затим прође она, и неки шмокљан поред ње. Срећни су, видим. Мржња плану још јаче у мени...

"Ћао Марија, зовем само да ти јавим...Сале је умро од рака јуче. Знам да би волео да будеш ту, иако је за живота тврдио другачије..." Било ми је жао. Одавно сам га сахранила, послушала кеву, а он се сада враћа, поново.
Нисам те преварила, рекла је Марија посипајући земљу по сандуку. Затим се окрену и пође ка колима код којих су стајали три малишана и један низак проћелав човек.

Моје драге даме, срећан осми март. Желим да увек будете успешне у оном што радите, и да нама, мушкарцима, опростите што вам сваки дан не угађамо као данас. Лепе сте ми и волим вас све. Запамтите, нама сте увек потребне. Или макар мени сте потребне. Ја сам без женске руке тотално неспособан, у свим сферама живота. Да, чак и у овој. Жене - вечита инспирација. 

Прочитај

Мали човек у кугли

Седео сам сам, на плажи. Мртви су одавно нестали, отпутовали, отпловили, однео их ветар. А ја сам ту, једини. Да ли сам жив или мртав, то још не знам. Само бројим дане. Чекам. Ни сам не знам шта чекам, јер то - шта год да је, неће доћи. Устао сам. Мали мртви живи човек хода плажом. Задовољан сам био овим тријумфом над судбином.

Дани одоше полако. Недељу дана безуспешно покушавам да запалим ватру. Дани су пролазили, време сам губио. Цртао, причао, јео. Неко би помислио како је то супер. Да, заиста јесте супер, али нисам све рекао - цртао сам себе, причао сам сам са собом, јео сам себе. Мирис трулежи се ширио, јер сам био сувише слаб да бих их покопао. Неке је однела вода, али неколико њих је остало у олупини. Нисам могао да их гледам, то би ме сломило. Зато сам се навикао. Мирис смрти лепо мирише након неког времена.

Дани одоше далеко, далеко. Годину дана прође, а једино занимљиво што сам учинио је убиство орангутана и осликавање свих камених површина на острву. Сликао сам сопственом крвљу. То ме је одржавало слабим. Мрзео сам ту слабост, али уједно сам је и волео. Жарка ватра маште, распламсана овде као никад пре, ми је гушила жељу за животом. Писао сам у песку, по читавој плажи невероватне текстове. Вода би их однела, а ја бих сутра поново писао још боље. И никад ми није било жао што их вода стално односи. Имали смо тај неки склад море и ја. Ја пишем, оно брише својом руком судбине. Лепо нам је било.

Наставио сам да разговарам са собом. Разговарали смо о свачему. Од историје преко географије па до писања. Искусни део мене је давао савете мени зеленом и неискусном. Распарчан на милион делића, провео сам другу годину на овом полуострву. Лепо је, с једне стране плажа, а са друге камена литица на коју не желим да се попнем. Није да не желим, радознао сам, али и слаб. И као да не желим да ојачам. Још пар година и бићу сасвим стар и болестан. А можда и нећу. Можда ће ме ово место очувати вечно младим. Не знам. Свакакве мисли ми се мотају по глави.

Пете године мог боравка овде угледао сам брод. Брод који ме потсети на моју љубав и на моју слабост. Много сам пио, зато сам је и оставио. Оставио, и отиснуо се у бели свет. Да постанем неко битан, иако сам у дубини душе знао да ће ме моја болест појести изнутра. Иако сам знао да се никад нећу вратити. Ово место ме је излечило од болести. Више не вриштим, не плачем, не умирем. Срећан сам. Пишем, сликам, маштам. Једем рибу, а не себе. Када сам угледао брод, ватра у мени плану. Желим да одем одавде, прошапутах тихо. Скочио сам на ноге и почео да дозивам.

Дозивао сам их, дозивао твоје име, палио ватре, плакао кад су отишли. Окрутна игра судбине. Ојачао сам. Ојачао и кренуо да се пењем уз литицу. Желим да знам шта има тамо преко. Пео сам се цео дан и целу ноћ и још нисам био близу врха. Далеко од дна, а још даље од врха. Спавао сам на стени. Устао, попио мало воде и кренуо даље. Око поднева сам био близу врха. Нешто ме је тиштило, терало да се вратим доле, да живим као што сам до сад живео. Али сам ипак наставио.

Вукао сам из све снаге до врха. Млитаво тело да буде на врху. Нећу сад да паднем, говорио сам са бесом изазваним осећајем беспомоћности.Уз крајњи напор живи човек се нашао на врху. Једва сам чекао да видим шта има иза. Радознали поглед у ништа. Ништа нема иза, нема ни пакла ни раја ни ничега.Само једно велико црно ништа. Нешто је пукло у мени тада. Закорачио сам уназад и бацио се у провалију, баш као некада што сам се бацао на мекани кревет, на леђа са раширеним рукама. 

Девојка црне косе, иста она које сам се сећао са толико боли, се смејала. Сва у црном, испијена, бледа, прелепа. У рукама је држала једну стаклену куглу, а унутар кугле је било све исто као на оном месту. Разбила је, без суза. Преболела ме је. Моји капци баш су тешки, најдража...

Прочитај

Тик-так

- Колико још докторе?

- Сат времена, можда мање. Немамо противотров, нажалост.

...

Трк низ степенице, излаз на улицу и позивање таксија...Све то, да бих остао упамћен...Заувек у очима историје. Вози у мој стан, вози! Гужва на улицама, лудило ме полако обузима. Не знам да ли ћу успети, не знам да би требало, да ли ћу бити запамћен, али једно сигурно знам - желим то да урадим. Несносна гужва у граду, а мени се жури као што то никад није. Срце куца лудачки, хоће да искочи, право кроз ребра и кожу. Знам, то је од смрти у мојим венама, али нека - и то је део мене који сада прихватам малтене са одушевљењем. Ружно је рећи да је смрт нешто најбоље што се догодило човеку, али у мом случају можда и буде тако. 

Радујем се што имам прилику, малу, минималну да будем запамћен. Можда као добар, вероватније као лош, а највероватније као одбачени лудак. Нема везе, није важно. Дванаест минута је прошло. Не осећам се другачије. Ни мртвије. Штавише, осећам се веома живо и усхићено. Ушао сам у стан. Прошао лаганим погледом преко најдражих ствари. Затим отворио стару торбу и у њу ставио своје најбоље рукописе. "Биће памћен после смрти", написах последњу дрхтаву тачку на сав мој рад. 

Покупих торбу и седох у такси, правац највишља зграда у граду. Како жудим за слободом. Цео живот пишем, слободан сам, а опет тако везан, ограничен само на себе. Желим бити слободан, потпуно слободан, а једину прилику за то добијам тек сада, пред нежељену прерану смрт. Био сам младић у пуној снази, а отров ме уништи за трен. Вене црне посташе преко ноћи. Живео сам како сам живео, сад је готово, немам времена за исправљање криве Дрине живота мога. Скочићу са највише зграде у граду и оставити своје приче за собом. Људи ће знати, људи ће видети. Скок у слободу ће бити то. Тих пар секунди слободе, осећаја неба, људи, и на крају земље. 

Реч, шта је реч? То сам се одувек питао, и ето, управо сада, на путу ка смрти ми се јавља то питање, питање на које немам одговор. 

Изашао сам их таксија, и кренуо ка згради. Корак, два и једно хеј, хајдемо на пиће. И док сам трепнуо, седим у кафићу, поред моје некадашње љубави. Отишла је давно, није могла са мном. Још је волим, знам. Вероватно сам зато и пошао са њом, без контроле над судбином. Мало ме је поразила чињеница да не могу да контролишем свој живот чак ни сат времена. Добро, нису ово обичних сат времена. Причали смо добрих десет минута, пре него што сам почео да се грчим. Била је са мном у свим тешким тренутцима. Волим је. Болим је, знам. Хтео сам да кажем извини, а говорио сам нешто друго, сасвим небитно, као да имам сво време овог света. Смејала се онако лепо, њеним пуним уснама. Онда сам се згрчио и умро јој на рукама...

Оплакала ме је моја драга. Штета што нисам провео читав живот са њом, а не само пар година. Штета. Испоставило се да рукописи нису нешто посебно као што сам веровао за време живота. Ништа посебно. Нико није желео да их објави, па је моја драга учинила оно што бих ја учинио са свим делима која сам сматрао несавршеним - спалила их је, све. Сачувала је само једну причу, о њој, да се сећа. Смејем се. Ипак је ово најбоља смрт, до сад...

Прочитај

Диско чова

Диско, '70.

Чувени хипи чова Хибискус је стигао. Афро фризура му онемогућава улаз, али се некако сналази. Полако прилази сепареу, седа, а потом нежно шапуће конобарици нешто. Она се кикоће и одлази. Диско чова је стигао, бејбе! Пар речи са хипи ортацима и громогласан смех...О да, диско чова! Конобарица му доноси пиће, уз широки осмех. Он је фаца, он је главни. Полагано устаје у широким звонцарама и прилази подијуму. Стаје на подијум, људи се склањају. Диско кинг је стигао! Лагани покрет руком и музика се појачава. Ди-џеј заврти то срање! 

Ноге клизе лагано по подијуму...Руке брзо лете кроз ваздух...Он лебди! Прилази му најбоља риба у клубу. Хвата је око струка и наставља игру. Она лети, он је хвата. Играчка у његовим рукама. Маестро! Велика афро фризура се њише кроз ваздух...Диско цвикери шљаште на његовом лицу. Диско чова разбија! 

Фак. Управо сам доживео дежа ви док сам писао ово. И сетио (видео, предосетио?) сам се да ми је неко рекао да сам претерао са овим "диско чова", као и да јој се није допао крај. Углавном сећам се (?) да је било много негативних коментара, јебајга, ипак ћу ово објавити. Уживајте, а ако вам се не свиди, слободно то напишите. Да видим, можда сам видовит. Можда падне која кинта и изађем на телевизор.

Хибискус оставља без даха. Безимена диско краљица такође. Идемо. О да, диско! Скок диско краља и ето - врти се на два метра од земље, на својој афро фризури. Малена лети кроз ваздух, хаљиница се подиже. Запањена маса гледа, очекује. Један корак и диско чова је на ногама, о да! Корак, два још...Лаган покрет руком и музика се зауставила. Хвала ди-џеј, фин си био! Диско чова напушта клуб! О да!

Малени несхваћени, често бијени, белац у Бронксу се пробудио у свом кревету обливен знојем. Скочио је из кревета и повикао: "Диско чова је стигао!" Затим је пустио неки нови хип-хоп албум и накачио своју кајлу око врата. Идемо! Игра, скаче, засењује (свог зачуђеног мачка који се крије под чапарама)... Затим корак, два и на глави је. О да! Врти се, круг, два, бам! Сломљен нос и разбијена аркада. Диско чова је управо завршио своју каријеру. 

Прочитај