О мистерији

Данас сам схватио формулу бесмртности. Да, схватио. Нисам је открио. Схватио. Иако се чини да су људи чија су имена записана дебелим позлаћеним словима у књизи историје  света поприлично насумично завршили ту, није тако. Постоји једна ствар која их везује. 

Шта је оно што сваки човек носи у себи? Једна ствар која је кроз векове била често подједнако лоша колико и добра. Радозналост. И сада се ти питаш, какве везе има радозналост са бесмртношћу? Много. Превише, ако мене питаш. Али, то је добро. Да се искористити. 

 

Дакле, ствар која повезује бесмртна лица је мистерија. Фактор мистерије. Чим људима нешто није јасно, они ће размишљати о томе. А чим размишљају о томе, то, шта год да је, није заборављено. Довољно је чак да наслућују да би ту могло бити још нешто или да неке коцкице слагалице нису на месту... Довољно да те памте. 

Седим данас и пијем неки чај и онда чујем - знаш, ти све ово измишљаш. Ја више не знам да ли си стваран. Слушам то и смејем се, јер знам да сам на правом путу. Чим људи који су око тебе не могу да разлуче шта је истина о теби, а шта лаж, јеси ли стваран или си у потпуности изумео неког новог, фантастичног себе... Знаш да идеш у правом смеру. Дајеш им повод да размишљају о теби. Што те може учинити популарним док си жив или бесмртним, када умреш. Све зависи од тога како се презентујеш. 

Ако се презентујеш на прави начин, много људи ће видети много твојих лица, што би врло лако могло довести до полемике - ко си и шта си био ти? Таквим полемикама никад нема краја, што ће те учинити срећно бесмртним. Чак и да на сваких педесет или сто година неко поново покрене питање ко си заиста био ти, биће довољно да не будеш заборављен. 

Један од сувих примера је Дударим. Лик је писао, писао и само нестао. Ено га сад, популарнији хиљаду пута него што је био док је био активан. А људи и даље разматрају где је и зашто је отишао, да га није можда ударио камион? Он је популаран. Биће бесмртан кад умре. Он је схватио.

Дакле, мистерија. Пиши па нестани, прикажи се у разним светлима, нека људи остану збуњени твојим готово шизофреним потезима, измисли себе ако не постојиш, или једноставно буди сурово искрен, људи нису навикли на то, увек ће мислити да постоји још нешто... 

Капирам да је овај пост срање, али бих волео једног дана да напишем књигу и погледам се у огледало, схватим да сам исти као и пре и баталим све то... Да схватим да не постоји бесмртност и да не постојим као добар писац, можда као просечан, и да ће много гори од мене бити заувек упамћени, урезани у књигу историје света... Да схватим и помирим се с тим, живећи овај луди живот, који не морам надограђивати да би био испреплитан скривеним догађајима и осећајима и сплетовима најчуднијих околности икад. 

А теби, несрећни читаоче, желим пуно среће. Огрни се плаштом мистериозности и ушетај у историју.