Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. јануар 2013.

Окреће се

И ове године
свет је пун несрећника
и бедника који не виде
у чему греше, 
већ постоје тако
умишљени и недовољни
самима себи...

Седиш на ћошку
и појави се лик који жели
да ти саопшти како га је девојка напустила
и како је несрећан...
Он очекује утеху, руку спаса, 
а која рука му може вратити прокоцкану
шансу код неке нафуране градске мачке?

Постоји само једна рука која то може,
а неће.

И он, несвесно, повлачи и тебе на дно.
Повлачи те у реку, а ти носиш бетонске ципеле...
Тонеш док гута твоје речи које све значе 
само једну реч 
.
јебига.

Жалиш га, а тонеш и док тонеш
схваташ да жалиш што си га жалио...
Пружаш руку, али нема никог да те за њу ухвати.
Нема никог да те спаси
душевне беде у коју си запао већ до гуше.
Несрећа је као бува, 
скаче са једних на друге,
то је опште позната ствар...

А онда се појави твоја девојка
и каже ти да си идиот
и скапираш да
је несрећа 
појам везан за неке
друге људе,
људе који не схватају 
где греше,
људе који вечито падају
на истом тесту...

Срећно је загрлиш и слажеш
несрећника да мораш 
да одеш -
требаш одвести неког код лекара.
Онда уђете у кућу 
и волите се. 
Ви сте имали добар дан.
Он је имао лош.
Свет је срећан,
а испоснике и председнике
баш боле патка 
што су се хиљаде
венчале и развеле
у овом једном дану,
покушавајући да нађу срећу. 

Као и мене.
Можете рећи слободно да сам 
испосник и председник,
крелац и повампирени скот,
али док сам ултимативно срећан,
нико ме други не занима.

Сувише је мало времена да бих
патио и своје боли и туђе...

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren