Био је то дан када сам коначно постао човек. Изашао сам из њене куће, затворио врата и пљунувши на тротоар одшетао некуд. Она је имала тридесет година, била је црна и још увек сасвим лепа. Волела ме је. Не знам зашто. Не знам шта је видела у клинцу од осамнаест година. Касније сам сазнао да сам био најчуднији клинац икад. А мени је чудно било нормално. И она ми је била нормална.
Ходaо сам полако и ништа нисам осећао, био сам лаган попут ваздуха и то је било све. Кошуља ми је мирисала на цигаре, пиће и женско... Допао ми се тај мирис. Тада сам одлучио да ми кошуље читав живот миришу тако. Отишао сам до школе. Нисам имао много другара, али они које сам готивио су се задесили ту. Играли су фудбал. Био сам очајан фудбалер. Имао сам свој качкет и мали уврнути свет под њим, спорт је захтевао превише труда, превише бацакања, ударања и одглумљеног нервирања, јер треба да ти је стало... Осећао сам се другачије. Човек сам. Они су играли фудбал и изгледали су снажно и старије и готово сви су имали браду... Као да су одувек били људи. Пришао сам и рекао: "Момци, баците ту лопту овамо."
"Ти? Хоћеш да играш?", упитао је изненађено један од људи које сам, рецимо, готивио. "Да", рекао сам ја. "Али он нема појма", неко је добацио. "Нема везе, он игра са мном", рекао је један рмпалија коме сам одрадио неке контролне пре пар година. Волео сам људе који памте. Било је ту нешто што ми је давало наду. Одиграли смо утакмицу. Дао сам шест голова и најбољи фудбалер кога су имали ниједном није успео да ме прође. Био сам херој. Пет минута. Бирали су се за другу утакмицу. Њихов најбољи фудбалер ме је првог изабрао. Био сам поново очајан. Још неколико пута су ме бирали тих дана, чак и звали на фудбал... Али, никада нисам сијао као тог дана. Схватио сам нешто тих дана и одлучио да засијам макар једном током живота, али искључиво пред неким рмпалијама који ће то памтити до краја живота...
Након једне утакмице сам седео, задихан и сломљен, на трибини. Онај рмпалија који се осећао дужним па ме је узео у тим је сео до мене.
"Је ли... одакле си дошао онај дан када си онако играо? Ти никада ниси умео ни лопту да шутнеш..."
"Карао сам."
"Ти? Кога?"
"Валерију."
"Откуд ти паре?"
"Она ми је дала џабе."
"Лажеш!"
"Не лажем. Био сам још два пута после."
"Зашто онда не играш фудбал као онда?"
"Онда је био дан када сам засијао. А ти си био ту. Ти памтиш. Ти ћеш се тога сећати заувек. И Валерије. И мене."
"Мислиш да би мени дала џабе?"
"Не. Сувише си дебео."
"Маму ти јебем, а ти си сувише мршав."
"Да. Не знам што ме она готиви."
"Па... вероватно из истог разлога из ког ти мене готивиш. Јер ћу те се сећати."
"Дебели?"
"Да?"
"Знаш ти понекад неку паметну да кажеш."
И тако сам схватио шта је заједничко за курву, клинца са перспективом курвара, неког кувара из Кине и попа у Јерусалиму... Сви желимо да нас се неко сети кад будемо покривеним земљом.
Упознао сам Валерију и Дебелог пре него што сам отишао због упале плућа коју сам запатио играјући један фудбал... Дебели ми је био захвалан до неба, а ја сам био сигуран да имам двоје пајташа који ће ме се сећати. Обавио сам све најважније ствари у животу и није ми било криво што ће ме стрпати у дрвени сандук од јефтиног дрвета и закопати на том пустом и сивом месту. Нисам постао пропалица и курвар, а опет су ми кошуље мирисале на цигаре, пиће и жене... И танану ноту блата.
0 коментара:
Постави коментар