Још једно суботње вече

Седео сам у бусу, поред једне мале, баш онако право слатке. Напољу мрак, уличне светиљке само лагано промичу, одлазе, одлазе. Седим и гледам је, мало директно, мало испод ока. Кренем одоздо, лепе очуване старке, помало излизане фармерке, нека број већа мајица и лепа плава косица. Лице јој не видим, јер гледа кроз прозор. Онда кренем назад, лепа плава косица, ручице мале и беле, ножице лепе у тим искрзаним фармеркицама и старке, љубичасте, лепе. Погледам је онда, она и даље гледа кроз прозор, па кренем све испочетка. 

Седели смо тако и понекад бих скренуо поглед, а чим бих га скренуо она би ме погледала. И тако, гутам је очима, малу слатку рокерку, а гледа и она мене. Помало чудно, ал' 'ајде. Понекад намерно скренем поглед и кад ме погледа, ухватим њен поглед. Задржимо се ту секунд или два, као вечност да је пукла, и онда опет она гледа кроз прозор, а ја гледам у њу. Станицу по станицу, видим да смо се запутили ка истом паклу. Погледам је још једном, извучем из џепа згужвано парче папира, неки стари рачун, и напишем јој: "Маче, извини што зверам, али ти си најлепша ствар која се возила овим превозом у последњих двадесет година." Она ме погледа, директно у очи и каже: "Хвала." Климнем главом и наставим оно што сам до сада радио. 

Такво лепо лице и такво лепо тело и такве лепе старке, а опет, тако лош осећај у грлу и укус у устима оставља. Понекад се запитам да ли људи као што сам ја треба да се мешају са тим неким обичним девојкама. Понекад закључим, да без њих, људи као ја не би били такви, наопаки. Не би ваљали без тих дамица. Стицаја чудних околности, изашли смо на истој станици. Она је изашла прва, ја одмах иза ње... И никада је више видео нисам. Није то ни важно. Ходао сам мрачним улицама са по пар пијаних будала на осветљеним ћошковима, стандардно викенд вече. Било ми је досадно. "'Еј Боже, имам нешто да ти кажем. Сероњо." Ћутао је. Ставио сам руке у џепове и наставио даље. Шта да му причам кад све зна. Нешто ми је кликнуло и легао сам на топли асфалт.

Волео бих да умрем у четрдесет и некој. Оствариш се и умреш на врху свог малог живота. Као да могу да бирам. Бог је био црн, а ми нисмо...

Слични текстови:

• Све је то наше Окружен сам керовима и мачкама зато што су људи лоши. А и ја сам. Али је лепо видети животиње које разумеју зашто си лош и зашто су људи срање. Кер је у фазону, ајде да направимо хаос заједно, док су мачке више савезници са… Прочитај
• Време је да ствари полуде Какво време да будеш жив! Све је ту, на тацни, доступно... Уколико желим, могу постати првокласни терориста за само три месеца. Могу постати солидан хакер за шест месеци. Могу постати чак и просветљен кроз годину дана. Дана… Прочитај
• Блогосфера је била дивна Јутро. Седим за столом у боравку, компјутер заузео цео сто, имам свој подметач за кафу коју немам, јер је нисам скувао, а сестра није још устала. Телевизор искључен, мали мачак спава и преде, а велики седи и кише. Прехладио… Прочитај
• Котрљам се брзо Ствари иду низбрдо. А када ствари иду низбрдо, ја пишем. Баштенску столицу сам заменио удобном компјутерском фотељом. Постао сам, за кратко време, боља верзија себе. Одговоран, фокусиран, пословно на узлазној путањи, ништа … Прочитај
• Измишљотине, бљувотине и апсолутне галактичке вуцибатине Овај пост ће садржати неке моје сулуду констатације и теорије. Уколико нисте отвореног ума, немојте читати. Уколико помислите да сам полудео, хвала вам, чиниће ми задовољство то што не морам више да губим време са вама. И р… Прочитај