Знате, пре пар векова је постојао један чудан човек, ако се тако уопште може назвати. Од дана када је рођен, једног специфичног дана, био је весео. У почетку ђаво, отелотворење свега лошег, а потом, вероватно одрастајући, постајао је све веселији и чуднији. Чудан је био он од рођења, да се разумемо, волео је да зна, био је ужасно досадан и нападан, али та нота чудног је почела да се приметније исказује поприлично касније, негде око његове десете године. Најчудније од свега је то да он није ни слутио да није нормалан до тада. Или је то најнормалније, ако хоћете. Нисам баш неки приповедач, али морам да вам испричам ову причу. Осећам да тако треба.
Тај, тада мали, човек је због своје жеђи за знањем и ситуације у којој није било много ствари које би могао десетогодишњак да ради, прочитао је мноштво књига. Машта му је цветала, дани су пролазили, постајао је чудовиште. Споља још увек насмејан, али изнутра измучен. Завршио је школу у манастиру и вратио се кући. Заволео је психолошке игре, питања, одговоре, и забављао се играјући се умовима људи који су били око њега. Тако је и почео да пише вицеве и сирове игре речи. Његов карактер се избрусио, и постао је наизглед једноставан, а уствари тако сложен. Био је преке нарави, а опет се у себи кајао због свог става. Био је лош према онима које је волео и добар према онима које није волео. И то га је изједало. Много ствари није штимало у том наизглед обичном човеку. Ретко је писао оне кратке ствари због којих су га заволели појединци. Онда је престао.
Једне вечери, беше то на Светог Николу неке давне године, он осети глад. Био је гладан крви људи који су му учинили нажао. Био је гладан било чије крви. Те вечери је осетио укус крви по први пут. Онда се десио други, трећи, десети. Почео је да пише, још исте оне вечери, јер је морао да покуша да опише тај осећај блаженства. Писао је о жртвама, о њиховим животима и додељивао им смрти које им више приличе од оне коју им је он наметнуо. Приче као да су биле живе. Према њима се опходио као према људима - неке је волео, неке је мрзео. Уствари, велику већину је мрзео.
Зрнца времена су лебдела кроз ваздух, он је сада већ проживео довољно. Након проклетства које је пало на његову породицу, престао је да једе, престао је да пише, престао је да живи. Није био мртав, можда и јесте, али се у сваком случају осећао мртво. Свако вече је легао у свој ковчег и свако вече је будан слушао мачке како се туку, лишће како шушти, и капи кише како клизе низ небо. Није било сна за њега. Није га ни желео. Пет стотина година, сто двадесет растанака, четрдесет хиљада суза, умро је, а сада је тужан. Не зна ни зашто, ни како, само је сит свега. Спава му се. Довољно му је живота, жели да спава. Доста је реалности, не може више да стане у његове очи. Сасвим довољно корака и излизаних ципела. Немир у души, црна утроба и нежан поглед.
Ти знаш Боже, сто путева и сви они некуд воде. Покажи ми само један који води до слободе.
Naterao si mi suze na oci... :(
ОдговориИзбришиNaterao si mi suze na oci... :(
ОдговориИзбриши