Били смо у џунгли. Нас петоро, обични, мали, весели и разиграни. Нисмо хтели да завршимо у џунгли, али нас је неки путељак одвео тамо и ето, ту смо сада. Мајмуни се њишу на лијанама и покоја змија пузи по високом дрвећу. Пар лешинара се видело кроз мале отворе ка спољашњем свету, горе, међу крошњама. Слон је прошао недалеко од нас, крчећи све пред собом. А ми? Ми, од тренутка када смо схватили да смо се изгубили, само стојимо ту, као залеђени. Прошло је десет минута од тад. Једно се пробудило из транса и рекло да треба да почнемо да тражимо излаз. Сложили смо се, још увек у трансу.
Прво је једно покушало да позове помоћ, није упалило. Џунгла је ово, не раде телефони. Остали су полако кренули за једним одмереним чланом који је секао густи зелениш. Све је било добро, ишли су полако, причали, зезали се, нису ни обраћали пажњу на мрак који се продубљивао. Киша је почела да пада, а они су и даље болно споро ишли кроз џунглу. Више нико није гледао испред себе, сви су гледали горе, у небо. Једни су се молили за спасење, други су гледали муње са страхом, а трећи су само посматрали кишу како равномерно пада. И тако, прешли су још пар метара, док онај први, вођа, не поскочи и заурла. Ујела га је змија, и то једна од најшаренијих у тој џунгли. Већини то није слутило на добро, али ипак нису хтели да га оставе, подвезали су ногу и понели га даље.
Након још пар сати лутања по џунгли почели су разговори о раздвајању, спајању, тражењу излаза, шансама да ће нас неко наћи и томе слично...Док се жустра расправа водила на сред џунгле уз пар немих сведока, ја сам се полагано извукао на зачеље колоне, а потом и шмугнуо. Хтео сам да нађем излаз, да их све спасим, јер ипак сам ја неко, свет је мој, а они то не виде и не цене. Одвојио сам се и почео да трчим, тамо негде, отприлике ка истоку. Ништа више није сигурно на овом месту. Застао сам на тренутак да се одморим и ослонио се на огромни стари камен са ликом старца који је ту већ вековима. Трчао сам даље и, и даље сам чуо гласове осталих, расправу, запомагање, потрагу за мном...Све сам чуо - значи, близу сам. Још увек сам близу њих, а далеко од излаза. Или је можда обрнуто? Не знам.
Киша ми се сливала низ лице. Трчао сам, запињао, падао у блато, поново устајао и настављао ову трку, за коју ни сам не знам зашто је трчим. Пао сам у блато, обрисао лице, и устајући погледао навише - камен са ликом старца је био ту, тик поред мене. Поново устајем, поново трчим, поново гледам старчево камено лице. Милион сам пута кренуо испочетка и увек стигао до истог проклетог места. Очај се пробудио, продубио, укопао у мене, а ја након још једног обичног пада у блато, нисам устао. Остао сам доле да лежим, да се ваљам по дну живота, да очекујем нешто - било шта. И даље сам чуо остале. Причали су гласно, али гласови су се све тише чули. Мислио сам да је до мене, али није - одлазили су. Не знам куда, не знам да ли иду ка излазу, али ићи било куда је боље него само стајати ту, ваљати се по блату или чекати нешто што можда никада неће доћи.
Прошло је још мало времена, гласови су утихнули. Џунгла је постала црвена, мириси и боје су постали палета изопачености. Очи, уши и нос ме варају, не могу више да им верујем, иако бих желео. Желео бих да је ово заиста овако лепо, да је џунгла црвена, да је све шарено, да се чују лепе песме, жубор воде, да мирише цвеће, зрело воће...Али не. Није тако. Ја знам да је џунгла сада већ црна, мрак је пао, знам да се чују само крици дивљине, знам да мирише само труло лишће, знам...Црвени пантер се појавио преда мном. Знао сам зашто је дошао. Склопио сам очи, а он је поцрнео. Топло ми је било, груди су ми биле велике, као једра, а лице блатњаво, црвено. Био сам црвен.
0 коментара:
Постави коментар