Копали смо бунар данас, нас тројица - кум, кумов стари и ја. Било је вруће, и цео дан смо копали. Лопата по лопата, гомила земље је расла, а рупа је све дубље тонула у мрак. Како рупа, тако и кумов стари, а ми то нисмо приметили. Од хладног јутра до хладне вечери копали смо ми...Цео дан је био врео, али јутро и вече су били ужасно хладни. Кумов стари се поприлично уморио негде око поднева, али понос му није дао да почине, не док ми млађи не одемо на паузу. Ипак је он стара рага, па и овако релативно матор може повући више од нас младих и зелених. То је и доказао, по последњи пут. Док смо пили пиво у хладу великог храста по највећој жеги икада, њему наједном испаде флаша, пиво се просу и запени, а глава му благо клону и шешир му спаде. Изгледао је тако жив да сам се бојао да ће поскочити ако му приђем. Упркос мом осећају, кум и ја смо га одвезли у дом здравља у колицима. Нисмо имали боље, извини стари куме.
Тамо је сеоски доктор констатов'о смрт, а ми старог искипали и ставили на кревет за пацијенте, онај на ком сам толико пута примао инекције да им више не знам броја. Био сам болешљив клинац, шта ћу. Било је и даље вруће, а ми смо оставили доктора да се бави својим папирима и отишли да довршимо копање бунара. До вечери је био ископан - леп, округао, дубок. Вечерали смо, кум начео шунку, а онда сам пошао кући.
- Лепог смо ми данас посла направили, мој куме...
- Јесмо куме, јашта...
- 'Ајде, доћ'у ја сутра да то још мало средимо...Изјутра, док још не почну пристизати да изјаве саучешће...
- 'Ајде. Живио куме...
Ујутру смо уредили бунар, озидали га, орибали хладном водом извађеном из његовог хладног ждрела...Пробдели два дана над старим кумом и пили ракију. Нико није хтео да пије хладну воду са бунара. Неки из поштовања, неки из сујеверја, а неки зато што им је боље ракија ишла низ грло него вода.
Јутро је свануло. Киша спира трагове зноја са храстове коре, прави блато свуда унаоколо, и испраћа једну стару рагу, људину вредну дивљења. Људи иду у колони, сви у црном осим једног жутокљунца који није имао црну кошуљу него је обукао црвену. Неки тихо псују Бога, кишу, блато и све живо, све због нових ципела купљених специјално за овакве прилике. Поп је брзо очитао своје под кишобраном, и исто тако журно отишао, да се не прехлади - ко ће њега испратити ако, не дај Боже, сада умре? Четири момка полако спустише ковчег, а ми бацисмо мало блата по старини, као да га зачикавамо и ругамо му се зато што није издржао. Отишли смо до оближње кафане, јело се, пило се, све за душу покојника. И тако, доста касније, кренух кући са ракијом у души.
- Лепог смо ми посла данас направили, мој куме...
- Јесмо куме, јесмо.
0 коментара:
Постави коментар