Један ниски седи бескућник са господским држањем је седео у мрачном ћошку кафанице и гледао лутрију на црно-белом телевизору. Била је то само сиротињска кафаница у сиротињском крају са сиротињским телевизором и сиротињом која краде Богу дане пијући јефтину брљу сумњивог порекла. То је била једина кафана у коју је могао да уђе овај мали седи бескућник неуредне косе и дуге браде. Зато је волео. Волео је и лутрију, и у својој глави крио слатке мисли и надања, снове о свему шта би урадио када би освојио прву награду. Наравно, већина људи га се гнушала и нису разговарали са њим, па је те мисли држао дубоко у себи, одавно научен да буде сам себи довољан.
Дане је проводио сакупљајући лименке за рециклажу, а када би продао оно што је сакупио било је таман довољно за један листић лутрије и чашицу брље у оној кафаници. Тако је он, свакога дана већ неколико година уназад долазио овде, увек у исто време, било да је напољу јако сунце, киша, снег или ветар. Било да је Божић, Бајрам, Пасха или неки други празник, увек је био ту. Нико га никада није чуо како прича, али су га појединци видели како плаче. Нико није желео да зна зашто. Људи су сурови.
Зурио је у екран напрежући се да и чује и види бројеве који су извучени. Није му то баш полазило за руком, јер је група галамџија на другом крају кафане надјачавала све, па и телевизор. Осећао се као победник, али добитник је био један господин са брковима који је одмах дошао у студио да преузме награду. Волео је тако, сваке вечери након благог разочарења, да гледа добитнике, срећне озарене људе са широким белим зубима. Он није имао много зуба. Само на трен се замисли на месту тог бркатог уредног господина, а онда се врати у реалност, плати и изађе тромо.
Сутрадан, након још једног истог дана, након ударца који му је задао неки богати клинац, након једне сузе коју је он пустио над још једним зубом који је испао из његове црне вилице, поново је отишао у кафану. Конобар је знао шта тражи и никад га ништа није питао, само би донео ракију и отишао за бољим, уреднијим и веселијим гостима. Седео је тако седи старац рашчупане косе и неуредне браде која као да је бежала од његових уста и носа, седео и гледао лутрију. Нови листић је сијао у његовим рукама, а сви стари су били уредно сложени у једној кутијици у његовом џепу. На телевизији се појавио црно-бели младић у оделу и саопштио да је јучерашњи добитник умро од срчаног удара, а затим саопштио бројеве новог добитника. После је говорио о том бркатом господину који није имао нигде никога, a бескућник је слушао. Волео да слуша о људима који немају нигде никог свог, то је чинило да се осећа мање усамљеним и мизерним. Оставивши пар динара на столу, спремао се да крене. Бацио је још један поглед на телевизор, тачније на бројеве који су се управо појавили у доњем делу екрана, препознао је пар бројева и отворио кутијицу. Погледао је листић на врху и благо се осмехнуо.
"Ја сам цео свој век провео лутајући овим, увек истим, улицама. Рука ми дрхти док ово пишем, јер нисам јако дуго писао. Не сећам се ни какав сам био пре него што сам постао ово што јесам. Дајем вам овај добитни листић да усрећите несрећне људе. Ја нисам несрећан, ја имам снове. Можда сам био писац некада. Не знам."
Дане је проводио сакупљајући лименке за рециклажу, а када би продао оно што је сакупио било је таман довољно за један листић лутрије и чашицу брље у оној кафаници. Тако је он, свакога дана већ неколико година уназад долазио овде, увек у исто време, било да је напољу јако сунце, киша, снег или ветар. Било да је Божић, Бајрам, Пасха или неки други празник, увек је био ту. Нико га никада није чуо како прича, али су га појединци видели како плаче. Нико није желео да зна зашто. Људи су сурови.
Зурио је у екран напрежући се да и чује и види бројеве који су извучени. Није му то баш полазило за руком, јер је група галамџија на другом крају кафане надјачавала све, па и телевизор. Осећао се као победник, али добитник је био један господин са брковима који је одмах дошао у студио да преузме награду. Волео је тако, сваке вечери након благог разочарења, да гледа добитнике, срећне озарене људе са широким белим зубима. Он није имао много зуба. Само на трен се замисли на месту тог бркатог уредног господина, а онда се врати у реалност, плати и изађе тромо.
Сутрадан, након још једног истог дана, након ударца који му је задао неки богати клинац, након једне сузе коју је он пустио над још једним зубом који је испао из његове црне вилице, поново је отишао у кафану. Конобар је знао шта тражи и никад га ништа није питао, само би донео ракију и отишао за бољим, уреднијим и веселијим гостима. Седео је тако седи старац рашчупане косе и неуредне браде која као да је бежала од његових уста и носа, седео и гледао лутрију. Нови листић је сијао у његовим рукама, а сви стари су били уредно сложени у једној кутијици у његовом џепу. На телевизији се појавио црно-бели младић у оделу и саопштио да је јучерашњи добитник умро од срчаног удара, а затим саопштио бројеве новог добитника. После је говорио о том бркатом господину који није имао нигде никога, a бескућник је слушао. Волео да слуша о људима који немају нигде никог свог, то је чинило да се осећа мање усамљеним и мизерним. Оставивши пар динара на столу, спремао се да крене. Бацио је још један поглед на телевизор, тачније на бројеве који су се управо појавили у доњем делу екрана, препознао је пар бројева и отворио кутијицу. Погледао је листић на врху и благо се осмехнуо.
"Ја сам цео свој век провео лутајући овим, увек истим, улицама. Рука ми дрхти док ово пишем, јер нисам јако дуго писао. Не сећам се ни какав сам био пре него што сам постао ово што јесам. Дајем вам овај добитни листић да усрећите несрећне људе. Ја нисам несрећан, ја имам снове. Можда сам био писац некада. Не знам."
0 коментара:
Постави коментар