Звони, добро је.
- Корисник кога сте позвали тренутно није доступан...
Како није доступан кад звони, гласно и јасно чујем...
Раније си макар знао да се јавиш, подигнеш слушалицу и ћутиш, и једино што се чује је твоје тешко дисање. Ни не тражим ти ја да причаш, знам да си то јако ретко чинио за сво ово време. Ја само те молим да чујеш шта имам да кажем. Видиш, ти и ја смо се раније супер слагали. Признајем, нисам ти се прописно захвалио за све што си учинио за мене, али сигуран сам да нисам једини који ти се није прописно захвалио. Није неко оправдање, ал' људи смо, грешимо...И тако, у последњих десет дана шамараш ти мене, онако мушки, поштено. А и што би се се суздржавао? Сада сам човек, нисам више дете...Физички можда и јесам човек, а у души? Тешко. Не мо'ш истерати дете из мене, нема шансе. И морам нешто да те питам, уствари, зато те и зовем, а ти се не јављаш...
Шта сам ти ја скривио? Чиме сам те наљутио, разбеснео?
Знаш, јутрос, док сам онако слаб корачао улицом гледајући свет једним другим очима, овај текст је шетао мојим мислима, а у мом гласу је било много горчине и беса. Да, био сам љут на тебе, на твоју окрутност, али сада када ово пишем више нисам љут. Не знам зашто. Вероватно ћу писати овако нешто још хиљаду пута током година, али ето, овај први пут пишем, чисто да бих се мало растеретио и на неког свалио кривицу. Синула ми је идеја, вероватно тачна. Мислим да је све ово добродошлица...Да, да...Јашта. Добродошлица у свет одраслих. Јебено напоран и црн свет. Да не спомињем паклену врућину која у њему влада...
Овде су стајала још три реда, избрисана сада, за њих знамо само ти и ја. Мада, баш тебе брига за моја три реда, је л' да?
1 new message
Корисник кога сте позвали у 3:33 је поново доступан.
0 коментара:
Постави коментар