Најбољи тренутци у животу дођу тек тако, непозвани. Не можеш призвати тренутак, уредити га и очекивати да он буде најбољи. Може бити добар, али не и најбољи.
И понекад тако седим у жућкастој соби што од дима што од сијалице, пијем неко јефтино црно вино из чаше са цветним дезеном, са ужасним цветним дезеном, и куцам неке лагане речи на старој ћалетовој машини на којој не ради ц. Све то уз звук неке гитаре који допире из немачког радија који стари купио још док је имао све зубе. Никог нема око мене, куцам полако слушајући споро тап-тап како удара по папиру. Онда одједном, тек тако одједном, зазвони телефон, тргнем се из тог црвеног транса, гитара се и даље лагано чује, јавим се и кажем хеј. С друге стране жице, Она, прича ми неке ствари, можда битне, можда мање битне, а ја и даље чујем гитару и споро тап-тап. Кажем јој дођи драга и понеси вино, расправићемо то уз месец и пар кратких цигарета, биће то дуга ноћ и понеси кармин, онај црвени, црвени, да, као цвет на мојој чаши.
Гитаре више нема, зују тишина. Испијам још оно мало вина, гледам немачки радио, поломљена му је антена још од рата, јебига. Антена неће да стоји, па узимам виљушку, стари трик, знају га и керови, керови који воле гитару. И поново музика, лагано тап-тап, гледам у папир и видим само два реда, а чуо сам хиљаду тап-тап, заклети бих се могао. Седим и креће нека опера, тенор је корејац, рекоше на почетку, и поново звони телефон, Она, каже ту је, пред вратима, тенор помера оно мало вина у мојој чаши, а ја отварам врата. И Она, само ме грли, руке су ми спуштене, чујем музику и однекуд тап-тап, и улази и прича, седа на кауч из кога вири једна жица, чујем пиано док отварам боцу вина. Гледам у цветни дезен, па у њене усне, па опет у цвеће, она се смеје, а ја нећу да се смеје, гледам то црвено, кармин је ставила.
Питам хоћеш кафу, каже хоће, сипам још мало вина, одем и упалим плавичасти пламен, сипам белу воду у сиву џезву, и онда се вратим, корејац је готов, поново гитара, а она се смешка црвено. Седам поново за машину, пишем лепа, ту нема ц, пишем чаша, помало чујем шта прича, климам главом, виче вода ври, знам то и сам. Справљам јој кафу, најбољу коју је пробала, каже супер је, смешка се цветним дезеном, онако црвено. Чујем тап-тап, гитара пичи и даље, сада већ уморно, не полако већ тромо. Она виче нешто, виче јако гласно вероватно, чујем тап-тап, скрива се иза кауча, из њега вири једна крива сива жица, вришти сада, пишем црвено, али ц не ради и летим уз бистар звук, не чује се више гитара, чује се тап-тап, плинска боца се запалила, експлодирала, видим неки мрак. Чујем тап-тап, машине више нема. Остаје само једна вриштећа жена.
Гледам сад нешто људи и кликне ми у глави о чему да пишем. Писаћу о једној вештини коју сам кушао милион пута, ал' опет немам појма. То је нешто као ковање сабљи некада, оно, треба ти тридесет година шегртовања да би постао мајстор. Ал' прво да поменем да сам се опако разбио вечерас на фудбалу са овим мојима, те ми је још Џони (људина од деведесет кила меса) разбио камен у бубрегу и сада се осећам као да сам био у Термопилима неке тамо чет'ристо осамдесете године п.н.е...Изломљен, решен маљавости на насилан начин, крвав и знојав, осећам да ми је време за кревет. Ал' не лези враже, осетио сам да морам ово да напишем и јебига, ето ме сад ту, да вам кажем коју паметну.
Дакле, пробаћу да вам објасним како да не будете мутави више. Сви ми знамо да се човеку често језик запетља у битним и мање битним (које на крају испадну битне) ситуацијама. И јебига, онда после крене заглибљивање, све дубље и дубље, као у живи песак да тонеш и оде све у курац. Е зато 'оћу да вам кажем пар ствари. Узгред, ово није Водич, чисто да знате, јер да би писао водиче мораш нешто да знаш о теми. Ја, наравно, појма немам.
Но, рецимо да дођеш у ситуацију да ти се допада неко женско, право женско, а не нека локал вел'ка сиса, и рецимо да се ви кренете лепо разумевати, четовати и све и онда се појави тај проблем, како приступити? Можеш да направиш савршен план, џабе, чим је видиш језик се запетља, срце лупа, она те пита кол'ко је сати, а ти јој одговараш: "Кхммак, јесте, супер ти стоји." Или се деси супротно па ти се језик развеже, ал' на негативан начин. Приђеш јој, она ти каже ћао, а ти јој одговараш: "Ево ништа, код тебе? лепа си, овај, леп ти је тај привезак, шта има ново код тебе? И ја сам мислио да упишем рагби да тренирам."
Такви проблеми су јако...па, проблематични. На пример, ако је тако неком наступу лудила позовеш да играте Сегу, одма' да знаш да си се сврст'о у френд зону и да си Милић Вукашиновић не'ш се више извадити из ње. Најбоље да баталиш одма'. С друге стране, ако је позовеш на "судар (светова)" само зато што вам се лепо уклопио хороскоп тај дан или сте обоје велики фанови Гоце Божиновске, она ће ти највероватније само рећи нешто типа: "Паа...знаш како...не познајемо се довољно да бих ишла на дејт са тобом и...овај, како да ти кажем...ниси мој тип...и помало си ружан. Е, ал' си духовит и знаш да ме насмејеш и сигурно ћеш наћи неку дивну девојку која ће те волети." Ако јој не одговориш нешто типа овако: "Море марш у пизду материну и ти и духовитост, јес' чула?! Можда ја изгледам к'о трол, ал' те сисе сигурно нису праве! Тресу се к'о доктор Еткер пудинг, јеб'о те лебац жарени! И не познајеш ме довољно бичарко, а Милета си познавала довољно након пола сата необавезног чета у ком си дознала да вози Аудија и да му је ћале неки Мишковић...Мр'ш!", онда сигурно ниси права људина и ни не заслужујеш да имаш рибу.
Дакле, умереност. Е сад, кад јој и како рећи да ти се дојми, да је нешто најјаче што си у животу видео/осетио/замишљао...Како јој рећи без запетљавања, непотребних дигресија о сувим питама које прави твоја кева са мало Књаза, и осталих зајебанција да би ти легла к'о кец на десетку, или још боље к'о будали шамар. Е ту појма немам, ал' ћемо импровизовати нешто.
1. Не кажеш јој. То раде само шмекери, део више расе, као што поменух овде. Једноставно је зовнеш да изблејите, олижеш јој крајнике и окачиш на фејс да сте у вези. Готово. Нисмо ти и ја за то. Већина нас није, јер смо јебига, смотани, збуњени, имамо бицепс к'о Анђела из пето-три, и још приколицу других срања због којих нам је предодређено да никад не успемо да одрадимо овако нешто једноставно. Једноставно, такве ситуације се завршавају лоше. Навешћу вам два примера: Један мој ортак је добио батине након оваквог безазленог покушаја. А други је прогутао двајест чет'ри таблете против пролива, ал' има јаку желудчану киселину, па му није било ништа, само је имао дијареју једно две године. Серем нормално, ал' капирате шта би све могло да пође по злу.
2. Седнеш пред њу, погледаш је у очи и кажеш јој да ти је баш симпа иако има мале груди, и да ти се баш свиђа. Е, у тим ситуацијама најчешће следи: "Иди воли неког другог, Ти си само сексуални предатор, Мислим да си се забунио нешто, блабла" или то, или непријатна тишина након које ти каже да је зове кева да спремају шненокле и да мора да иде. Зајеби.
3. Покажеш јој на све могуће начине да ти се свиђа, и чекаш да те примети. Форевр алоун у најави, одма' да ти кажем. Боли њу женски еквивалент за патку, за тебе, њој се свиђају они са сикс пеком и процентом масти у телу испод 1% и са плавим очима. Обавезно. Не знам да л' је то да би могла да се хвали како њих двоје заједно имају осамнаест процената масти у телу укупно ил' шта, ал' да знаш, жене за тим метро педерима шизе.
4. Кажеш јој преко чета или телефона. Отера те у пизду материну, не причате две недеље и опет сте до јаја другари. Све кул. Фреднзонед левел 'иљаду. То никако немој да радиш. Као ни ово горе што сам навео.
Мада, ако не радиш ништа од овога, реално немаш никакве шансе да на'ваташ неку рибу. А и ако радиш, опет су ти исте шансе. Није да те потцењујем, ал' пун ми је курац више статистике која говори да жена има нешто као чет'ри на једног ил' више, небитно, а онда одем на факс/у средњу и видим 500 (словима: пет стотина) ликова који сами седе и маштају о било каквој жени. Нешто ту не штима, крв му јебем! Немогуће је да су сви они никакви, а да су све оне до јаја! Не иде бре то уз здрав разум. Но, брате мој, као што рекох у деведесет посто случајева ништа од овог не успева. Ипак ти остаје оних десет посто, удри делијо, ако планираш да разбијеш мит да ко год заврши машинску блеји сам, онако, мученик, пјан. Покажи људима да си завршио за машин-бравара и да си ипак нашао девојку. Осветлај ми образ, ти ружни скоте!
Као што видиш, попио сам ја доста корпи, глава ме више боли, све ударају у исто место. И опет, сваки пут кад наиђе нека тако посебна дамица одем сав у курац. Нисам више овако 'ладан к'о сад, док ово пишем, него сам, брате, луд човек начисто. И сваки пут ми је до јаја осећај. Па се ти зајебавај. Још да решим ових пар колоквијума и онда ћу да испробавам неке нове приступе, типа:
Драги читаоче, ти испљувку нашег друштва, одлучио сам да теби овај текст посветим. Дакле, ако си друштвено неприхватљив, начитан, ружан и сам, онда је ово за тебе. Штавише, ако читаш ово, онда си највероватније све ово горенаведено и још пар ствари исто тако гадних приде. Вероватно немаш жену, немаш ни женске пријатеље, чак ни оне фејк што те зову само кад им нешто треба. Вероватно немаш ни мушке пријатеље који имају женске пријатеље. Вероватно немаш ни мушких пријатеља осим пар будала истог опуса, описа и телесне мускулатуре као ти.
Но, позабавимо се твојим опусом, описом и твојом телесном мускулатуром. Дакле, имаш довољно година у гузици да знаш да не треба да возиш под ручном, једеш само сухомеснато и пијеш виљамовку на екс, а опет све то радиш, и то често. Гледаш неке клинце које си чувао за десет динара некад, како сада фурају ултра пичке. Јесте, матор си коњ, форевр алоун и те муње. Играш Воркрафт на градњу, јер се бојиш да ћеш се пасивно самоубити ако кренеш да играш ВоВ или, сада популарни ЛоЛ. Играо си и кантер, али си престао, јер си желео да се социјализујеш. Из истог разлога си отворио и фејзбук, ем ес ен, скајп и још неки кинески месинџер, чисто да будеш спреман ако поделиш пиво и шољу пиринча са каквом кинескињом из блока. Може се рећи да си паметан лик, истичеш се у нечему (не говорим о твојим инкредибл скилз у Воркрафту ил' Старкрафту!), најчешће математици ил' историји, тај неки фазон. Такође често знаш и нешто до јаја да радиш, типа црташ, пишеш, свираш, певаш...Али си и даље припадник *ниже расе.
*Објаснићу касније.
Но, пређимо на твој изглед. Осим тога што имаш браде као Николица из осмо чет'ри, имаш и сјебан нос, уши, разрок си ил' ти фали неки зуб. А можда си и неки комбо свих ових наведених недостатака који те чине посебним. Поред тога имаш и пилеће груди, једна нога ти је краћа, мањка/прељева ти килаже и чупав си као проклети Чупакабра. И поврх свега си кратак, имаш неки центиметар изнад метар седамдесет и срећан си што и толики. Дакле, као што рекох, не звучиш као неки нарочит призор, и ниси неки нарочит призор. "Чек, шта, сад ћеш цео текст да ме пљујеш ил' шта?", питаш се ти вероватно сада већ помало изнервиран. Нећу брате, него идемо редом, да дођемо до неког закључка овде.
Као што рекох, изгледаш лоше, идеш на тај неки факултет ил' пос'о и на паузи за ручак размишљаш како да срушиш кумову непобедиву орка тактику уместо како да омастиш брке код оне Слађе из оближње продавнице која ти се свакодневно смешка, више по дужности но по жељи. И не знам шта је то са женама па радије седе саме чекајући неког ултра напуцаног кошаркаша да са њим продуже врсту, док хорде људина, који могу да сабију дволитру ракије и још да стоје на ногама и рецитују поезију, блеје саме. Боли њих патка, ил' шта год имагинарно имају, за тебе и теби сличне. У праву је био онај лик што је не тако давно рек'о да ће људи да еволуирају у вишу и нижу расу. Ови из више расе, само ти име каже, имаће по два метра, бицепс на квадрат и додатних тринаест сантима у гаћама и плодиће све могуће светске женке. А ови из ниже расе неће да плоде **ништа, полако ће да изумиру, буду уметници, инжињери и са неком кнедлом у грлу ће градити свет за ове геј кошаркаше и њихове бичарке.
**Осим ако неки од њих не одбаце миџит жене, ***ббв женке и по коју азијаткињу.
Дакле, све у свему, у курцу смо. Само то сам хтео да вам кажем. Пријатно вече.
п.с. Баците једну партију ЛоЛа, попијте које пиво са ортацима и одгледајте нову сезону Симпсонових и бићете океј. Или учите за колоквијуме. Или наставите социјализацију и можда!, можда се једног дана тај процес приведе крају, Србија уђе у ЕУ, а ти се ожениш и продужиш врсту. ****Ин јор фејс кошаркаши!
****Ово је у напред, сад се постарај да обавиш то иначе ћу ја испасти сељак. Ако пак не успеш, ако пак нико од вас не успе, опуштено. Понесите ашове и дођите. Шринковаћемо их на нашу величину, ништ' не брините.
Ово људи сад пишем, јер ми се пише (гле чуда). Вол 1 није објављен, није ни написан, неће ни бити. Да вам причам како сам намерно случајно постао студент, опет, не пада ми на памет. Зајеби.
Но, људи, пре отприлике минут и по сам схватио да сам ја прави правцати студент. Десило се то сасвим случајно, док сам размишљао (озбиљан сам) шта вас најчешће мучи и какву шегу...Чек. Одем ја сад на гугл да видим да л' уопште постоји реч "шега" (откуд знам, имам дивљи вокабулар, некад испадне нешто што никад нико није чуо, бокте), откуцам лепо "шега" и он ми избаци Сега. Па јебала те Сега, дрнд'о сам је док нисам добио комп, па чак и после некад, спржио једно четири адаптера, јер сам покушавао да пређем јебеног Супер Марија у ком није постојао сејв гејм и то. Куцам "шега шшшшш", добијем неког ди џеја, лудило неко. Почео сам већ да сумњам у постојање те речи, али сам онда откуцао, помало раздражен: "Шега јеботе, шега!" и опет ми изађе Сега. И док сам сморено листао остатак резултата, видео сам да је нека "Шејла краљица свемира" употребила ту реч у једном свом тексту. Фала Богу, луд нисам. Ето. Шега. Ајд сад даље да ћерам.
Дакле, контам ја шта вас мучи, и како би од тога какву шегу направио...Ал' ми ништа на памет не пада. То сам мислио да саставим, чисто да не помислите, не дај Боже, да сам неки мрачни шљам, секташ, сексаш и коман...Ал' јебига, не иде, биће једном приликом, ваљда, нешто. Мало сам се вратио на рил дил, јер, јебига, 'оће ми се да направим нешто од овог, сада већ слободно могу да кажем, талента (мислим да је океј сад да се ширим, брдо људи ми је рекло да "вредим", кидам, растурам како добро пишем, итд...). Но, отишао сам скроз далеко од наслова који би требао да гласи: "Зашто ми је до јаја да будем студент вол. 43"
Кренуо сам на овај факс, јесте, трогодишњи факс, рекоше нам професори, и ко ми следећи буде рекао да није факс отераћу га у пизду материну. Но, откад сам кренуо на факс, малопре схватих, мој се живот фино променио. Задовољан сам.
Прво и најбитније, ништа више у животу "не морам". То ми је нешто најбоље што факс нуди. Не мораш на предавања, ни на испите ни ништа...Нико те не тера, не јури, никог не боли курац за тебе, што је једна дивна ствар иако звучи помало тужно. И баш зато што не морам идем горе, седим, слушам, пролуфтирам се, одем у кафану са овим мојима са факса...Да јеботе, ево прошло месец и нешто и већ су "моји", знам их брдо и са свима сам до јаја. Има ту јако кул људи. Има и смарача, ал' ко им јебе матер, и они су саставни део живота, па и њих кулирам некако, искусно као да сам неки дебелокожац. Добра је промена упознати деведесет нових људи. Оно као, људи се временом засите једни других, па кад банеш међ' све те нове људе осећаш се као да су те голог избацили на зиму, а теби се још и свиђа.
Узгред, имам четири колегинице на смеру, знам их све. Две сам знао од раније, једна ми је комшиница, а друга ишла са мном у средњу. Значи, упознао сам две нове женске особе. Мада, искрено да вам кажем, то није ни битно, јер откад сам се канда бацио на књигу и баталио јурњаву којекаквих женки, све ми се некако средило. Склапа се неки шарени мозаик, има ту и једна дамица што ми се баш онако дојми...И шта да вам кажем.
Леп ми је живот, онако до јаја...Матори увек има плина у југу, фурам где 'оћу...Једем неке кексе сад и имам воду да залијем...Имао сам неки зајебан колоквијум данас и мртав сам уморан након читавог дана проведеног горе. И знам да вама баш цврче јаја за мене и ово што сам сад рек'о, ал' оно...Пре пар минута сам коначно схватио, коначно сам се осетио као студент. Јест то голо говно, често немаш динара и учиш добровољно и немаш времена низашта, а опет имаш времена на претек, ал' је једна јако добра ствар. Ко је разумео, разумео. Мрзи ме да намештам ове реченице, јебига, не могу сад. Углавном, буд'те добри, учите школу и то...Мени је до јаја. И ћао. Имам сад форе два дана да се одморим, онако к'о човек.
Воли вас Митоман (имам некад тако те геј изливе емоција, опростите).
Седео сам ту, сам, у мраку. Чули су се зрикавци, чуло се још брдо звукова...Шума оживи кад падне мрак, јебем ти...Најежио сам се. Око мене мноштво сенки промиче, а ја не могу да се померим. Покушао сам још једном и готово заурлао од бола. Загризао сам доњу усну толико јако да је прокрварила, само да не бих испустио гласа. Хтео сам да останем тихи део ове џунгле, хтео сам да останем жив.
Чуо сам вука како завија негде у близини. И помислио сам у том трену само: "Боже, брате...Само да није чопор, молим те." Чекао сам. Зрикавци су се и даље чули. Лишће је шуштало константно, а ја сам седео наслоњен на неки стари храст. Нисам се померао, нисам ни могао, а нисам ни трептао, коса ми се претварала у афро, имао сам осећај да је свака влас усправна и да пркоси гравитацији потпуно. Не знам да ли сам био у праву, био је мрак. Густ, црни мрак, онај што чини бабароге од врба и мале девојчице од вукова.
У трену се тај страх претворио у бес, кад сам се сетио зашто сам овде. Стегао сам песницу.
Моја жена је хтела да идемо на пикник. Пристао сам да идемо на пикник, мислећи: "Јебига, још једна од њених глупости, ал' макар ћемо бити сами у шуми, а и биће добре воље, па оно..." Спаковала је она, два кофера. Када сам је упитао шта ће јој, рекла је да јој требају. Ћутао сам, шта сад још да се глупирам, па да се наљути и 'ајд ти онда живи с њом. Ионако је немогућа. Када сам се паркирао лепо поред пута, рекла је да лепо одемо, к'о људи, у шуму. Рекох: "Океј, 'ајмо." Када је коначно нашла место и сместила се, послала ме је по воду до потока. Рек'о 'ајде и то да јој испуним, па после како буде. Кад сам се вратио, затекао сам је како прича са оним њеним кошаркашем. Помало сам попиздео кад ми је рекла да одлази са њим и да ће узети мој ауто. Залетео сам се у њега, преврнуо ме је, а онда узео неко тање стабло и ударио ме из све снаге по нози. Отворен прелом. Отишли су загрљени, мојим колима. Које срање.
Након пар минута, секунди, можда и мање, не знам, зачуо сам режање, ту, одмах испред мене. Престао сам да дишем, утихнуо, потпуно нестао у том мраку. Онда сам угледао старог вука како ми се приближава. Био је ту, на три метра од мене, разјапљених чељусти, гладан попут мене, сјебан попут мене. Знао сам да немам куд и почех да певушим док сам пипао рукама по мраку, проживљавајући дугачке моменте у нади да ће се неко супер оружје попут ерудијум 36 експлозивног свемирског модулатора којим је, својевремено, луди Марсовац хтео да уништи Земљу, јер му заклања поглед на Венеру и успут јурио Душка Дугоушка да га кокне, чисто ради реда, створити у мојим рукама.
Олињали стари вук зарежа још једном и крену у напад. Не знам откуд, ал' зарежах и ја на њега, и кад је скочио на мене ухватих се у коштац са њим. Шчепах га јако за врат и док је шкљоцао бесним вилицама на пар милиметара од мог носа, наставих да стежем и да вичем, из грла, из дна душе: "Нећеш ме сломити!" Јесте он био исте судбине као ја, остављен, немоћан и сам, али у овој ситуацији, могао је бити само један. Одгурнуо сам га, шчепао ме је за измрцварљену ногу, а ја сам пронашао неку грану и кренуо да га ударам урлајући од болова. Након пар удараца се само штропоштао, мени под ноге. Киша је кренула да пада. Јеботе.
Након три дана су ме покупиле неке дрвосече. Био сам жив.
Три месеца касније, покуцао сам на врата једног јако лепог и светлог стана. Отворила је врата. Убио сам бичарку. Њега сам одвео на пиће. Није смео да одбије. Јако фини момци, ти кошаркаши...Јако. Сломио сам му обе ноге.
Зелено, све је проклето зелено! Трчим кроз шуму, ка јединој тачки светлости. Трче и они. Потпуно сам го, и сваки корак боли ме, сваки додир ове дивљине кида ми кожу. Њих као да ништа не боли, као да су од ваздуха, пролазе кроз дрвеће, кроз животиње, људе...Предност од пар стотина метара полако се топи, као црвена карамела. Мозак ми се по последњи пут укључује, вртим филм у глави, неки ме флешбекови пуцају док ноге раде.
Сећам се...Били смо у кочији, ја и моја Илејн...Јурили преријама, на запад...Да испоручимо неке залихе...Нека густа шума, репетирао сам винчестерку...Неки излуђујући врисак и њих много...Из рупа на путу, канала...Са дрвећа...Са свих страна...Шкљоцање празно и неки томахавк...Пробудио сам се у украшеном шатору, а сви су се клањали Илејн, мојој плавокосој Илејн, као да је нека краљица или тако нешто...Причала је њиховим језиком, а ја сам се крстио и сасвим случајно изустио: "Исусе, вади ме одавде." Она се само окренула, и са љубазним смешком нешто изустила...Следеће што знам, неки млади црвенокожац ми показује да бежим, а остали се грохотом смеју. "Умрећеш часном смрћу", рече један на кварном језику који сам добро познавао. "Каква част, 'леб ти јебем..."
Запео сам за неки корен и ударио свом тежином о земљу. Тако ми и треба кад мислим, уместо да делам. Acta non verba! Устао сам најбрже што сам могао и наставио. Полако губим осећаје, бола више нема, само трчим, више механички него смислено. Једно копље је прожвиждало поред мене. Онда још једно. Посрнуо сам још једном и осетио како ми копље разара раме, како се месо одваја од костију које крцкају...Трчао сам даље, а они су сваким секундом били све ближи. Закренуо сам нагло улево и наставио да пичим колико ме ноге носе. Добио сам пар метара, вредну предност, помало се окуражио и пустио адреналин да дела док сам јездио кроз дубоку траву.
Следећег тренутка ме је стрела, оштра, јако оштра и болна погодила у ногу. Нада да ћу се извући је спласнула, али адреналин није, и даље сам шпартао кроз траву, не осврћући се. На трен сам покушао да се сетим када сам упознао Илејн, и истог сам се трена саплео о нешто и пружио читавом дужином. Затим ме опако заболи рука, крикнуо сам к'о жена, погледао доле, а дебела звечарка ме је шчепала и тек након пар тренутака пустила и отишла својим путем.
Већ је мало почело да ми се мути у глави и видео сам четири индијанца како стоје око мене...Један је рекао нешто као: "Јебига", док је други додао као: "Штета, био је добар лов." Рекох: "Хвала момци", и наставих где сам стао, присећајући се када сам упознао Илејн. Добар батак беше.
Блејим ја синоћ код ортакиње, пегла се реми, ређам победе, на крају изгубим...Југић се распао на оној зими синоћ, био срећан што сам уопште стигао кући. Реално, све је отишло...у Хондурас.
У граду све неки сумњиви типови, питаш: "Извини, је л' имаш цигару?", и завршиш као филе мињон на трпези неког кинеза...Снега нема, а опет је 'ладно, ветар лупа људе по фаци. Рецесија нас туче у браду, некад стане на трен, чисто да упита: "Глава или стомак?", ми кажемо стомак, јер волимо да изгледамо лепо, а она нас удари посред носа.
Знаш кад сам схватио да је све отишло у Хондурас? Када сам синоћ видео да ми не ради задњи грејач на овом мом, лудом југу. Као да је човек, јеб'о матер луду.
Седим сада, учим, учио сам и јуче, учићу и сутра...У глави ми се врти од силних нула и јединица, све је одавно отишло у Хондурас. Пустим неке песме, оне што се не сме, онда ми цркне нет. Седим тако, гледам у ружну сијалицу, ону расипничку, фала Богу, нисам луд да штедим, и она цркне. Седим у мраку и вичем: "Људи доста је..." Ма терај их све у Хондурас. Пуне камионе, све потрпати на бродове, ајде, сви у Хондурас. Одмахнем руком, јер ми је пун куфер малолетних деликвената и оних осталих, кошаркаша, фрајера, педера...'Ајде, добро, и ви можете у Хондурас.
Ништа се не мења, ево већ пар година...Једино што сам добио пар длака више на бради, пар седих са леве стране (у својих деветнаест), и кабловску. И отворили су брзу храну, ту, близу. Сви да будемо срећни и дебели. Никоме се не иде у Хондурас. А тамо је тако лепо, много лепше него код нас.
Стојиш по цео дан на тргу, да зарадиш 'леба, дође колега и узме три румуна да обаве му ситне кућне поправке и засаде цвеће. У Имт-у се лоче раџа, гледа се на тв-у лепи Хондурас, тамо су сви срећни, једу банане и опште са насмејаним црнкињама. На филозофском се туку револуционари и они остали, што су се већ довољно најели мафина, чоко мафина.
Огулио сам мандарину, зове ме другар, оно, доктор свега, не зна шта је демо игра, 'леб ти пољубим. Пола добрих девојака које знам ми кажу да сам олдфешн, јер не волим оне што су тако "веселе", јебига, а данас је много таквих. Остатак плазме на кревету блеји, кљукам пола кесе смокија...
"Кево бре, кад ће тај ручак? Почиње ми серија, закла овај срну..." Ма који бре Хондурас?
Једна стара прича, ал' од скоро стара. Има једно месец и нешто. Ево је сад, чисто да не зврји ово празно.
Имао сам добар дан данас. Оно као, ла вита е бела...Тај неки фазон.
Пробудио ме неки јаук, онако туп и ситан. Отворио сам очи. Почешао се по глави, мешини и још неким деловима тела о којима не бих сад. Устао сам и прошетао до купатила, погодио даску два-три пута, подигао је и пустио воду...Пљуснуо се са мало воде, покупио нешто кинте и телефон са ноћног сточића и запалио напоље. Било је, онако хладно, али јебига сунце је сијало, живот је леп.
Шетао сам неким огољеним улицама, шмекао цице, гледао насмејане црнце и задовољне жутаће мислећи - о да, живот је заиста јебено леп. И шта да кажем у своју одбрану до - глуп сам, био. Тог дана су сви били љубазни, не знам да ли је то карма, или је то Он удесио или је то опет, неко јинг-јанг чудо, али где год сам се окренуо цветала је љубав. Мислим, љубав, права љубав. Оно од чега плачеш и будеш срећан и боли те стомак и убијеш се. Та љубав.
Када сам коначно ушао у кафану и наручио прву јутарњу, један од вечитих тамо ми је добацио нешто типа: "Еееј индијанац, мрдај, не видим телевизор!" Е сад, јебига, не само што ниси имао шта да видиш у дван'ест на тв-у, него што ми је нарушио ту визију свеопште љубави и разумевања. И још ме је назвао индијанцем. Кад сам засео и помало бацио коју мисао на то, и није то лоше - бити индијанац. И био сам помало црвен, оно као...Добар осећај. Не знам да ли је то било због оне лозоваче или због грејања или нечег мени сасвим непознатог, али био је то тај добар осећај.
Нисам ништа слутио све док једног дана на тв-у нисам видео неки опак вестерн у боји, један од оних новијих који су се већ полако претварали у бесконачну макљажу до истребљења уз претерану употребу ватрене моћи. Е, сада сам се сетио тог филма и знао сам да сам индијанац. Оригинал. Истрчао сам напоље, мазнуо три пера из оближње гуске, заденуо их у косу и кренуо да хучем, ричем и производим разне звуке који су више личили на чопор павијана но на индијанца, ал' Маниту мој, нисам могао ништа поводом тога питања. Бануо сам до оближње мочваре и...Искрено, није била оближња. Пало је цимање дуго сто четири километра. Саставио сам какав лук и направио пар стрела, онако људских. Нисам имао план, осим да наставим да будем један од тих ретких црвенокожаца.
И јебига, након неких сат, сат и по сам се уморио. Отишао сам до кафане и таман стигао на неко вечерње лудило. Неки луди песник је држао слово, док су се остали церекали пијано на његове безвезне форе, а она крчмарица од чет'рест лета и штиклом од петнаест сантима је точила 'ладно пиво и свима је било лепо. Питао сам неког лика нешто, не знам ни ја шта, али ми он није одговорио. Питао сам још једног, и он ме је гледао бледо. Ти људи не постоје, закључих. Све ово, можда, не постоји. И доживех неки благословени сјеб, прошетах мало поред столова са тоном уморних лица и...
И онда, не знам одакле, не знам ни како ни зашто ни ништа не знам, сручи се плафон, читав плафон на нас. Земљотрес је тресао читаву земљу, и сви су били мртви једино сам ја још увек стајао и гледао око себе, онако црвен. Ударило ме је нешто јако и велико у главу и пао сам. Нешто ми се помутило, може бити разум, а могу бити и само очи...Склопио сам их. Било је фино. Живот је леп.
Ћао људи. Контам нешто сад и...Вероватно се питате зашто сам тако проклето шит у последњих пар дана и зашто не пишем сваки дан и то? Е па јебига...дошао сам да вам одговорим. Није да мислим да вам то дугујем, нит ли да је вас брига за то, али чисто оно, да себе оправдам...јер, кад сам чист пред собом, онда ми је лако за све остало.
Скоро су ме стигла нека срања што сам радио раније...Јебига, стигне то тако човека и онда мораш да станеш, да решиш то како год и тек онда да наставиш даље. Е сад, једини проблем настаје када посветиш време, живце и остале ресурсе за решавање прошлости, не остане ти много за тешку садашњост. И јебига, има да се учи, колоквијуми ово-оно...Ја сам сад као неки студент и сад могу да се курчим...А искрено, боли ме патка и за студенте и оне остале. Не осећам се као студент...Како год окренеш, ја ћу увек бити део "оних" са друге стране...Отпадник. Тај неки фазон.
И џабе кеви што носа оне две књиге у којима сам објављен и показује колегиницама, то ништа не мења...Чак ни њихово лажно одушевљење које се претвара у право одушевљење моје кеве не значи ништа...Њој да, али мени не. То не мења чињеницу да сам лузер. Добра ствар је то, бити лузер. Може да те боли патка за све, не мораш да се цимаш око глупости.
Само, свиђа ми се то, искрено, да будем писац. Свиђа ми се у пичку материну...Брда. Оно као, шта си по занимању? Писац. Вау, одувек сам се ложила на интелигентне мушкарце.
Јеси курац, зинуло дупе за лову. Да си се икад ложила на неког писца, правог писца, знала би да они углавном немају брда пара. Ал' реци који је то шмекерски живот када пишеш, пишаш и будеш сиротиња читав живот, а онда тамо негде пре смрт, постанеш сувише дојајан свима, кренеш да возиш бмв и имаш свој базен...Умиреш, а знаш да си оставио нешто иза себе, и баш ти је лепо и боли те патка што умиреш. Е то хоћу. И да нађем једну жену, онако, да ме конта без речи и да се понекад свађамо и да се понекад не свађамо и да нам буде баш лепо. Само то.
И јебига. Одох сад да учим, имам сутра колоквијум из енглеског...Извин'те ви, што не пишеш до јаја сада, али и оно мало инспирације што отмем од умора трошим на писање неких прича за конкурсе разне, јер, јебига, што би рек'о мој стари - нико ти неће дати све на тањиру. Мораш много тога, некад и све, да изнесеш на својим плећима, нарочито ако хоћеш да постанеш неко. И тај неко је прецењен...Ја сам сад, на пример, неко. Само што је тај неко отприлике далеко од оног неког који ја хоћу да будем. Типа, ја сам неко левел 21, а вол'о би да сам неко левел 84. Ако ме разумеш.
Ајд, одо да учим. Ћао. Буд'те добри ови недељу и нешто што ћу писат' к'о дрогиран 'место, као до сада, трезверан и фин момак. Чим прође ово учење, биће опет до јаја. Одох. Да учим. Не бисте ми веровали, ал' тако је. Озбиљно мислим. Да учим.
- Па оно, више пара нисам у животу видео. А и имаш мале сисе.
- Простачино! Збогом.
- Ћао и теби.
- Добар дан, ја се извињавам, ал' стварно сте ми прекрасни.
- Море, м'рш у пичку материну, и ти и то твоје прекрасно, јес' чуо?
- Мала, такве волим, 'ајмо на каву, чисто да се мало загледамо...
- 'Ајде пали, фићфирићу, у таквог се не би загледала, па не знам. Ви'ш какви си, ружан, ћосав, у те једва шездесет кила има...Ниси ти за овако право женско.
- И то што кажеш...нисам. Ал' би вол'о.
- Вол'о би ти, јашта, ал' не може, бато!
- Ћао.
- Ћао.
- Пошто смо пробили лед, да ли би волела да одемо на кафу некад, на пример сада?
- Знаш како...Имам дечка, има сто двајест кила, сваки дан једе по чет'ри киле живог меса, па стварно мислим да то не би била добра идеја.
- Сада и ја то мислим. Хвала на разумевању.
- Ма ништа...И...скини ту розе кошуљу, мислила сам да си геј. Још видим прилазиш мени, мис'им, овако доброј риби, тачно сам помислила да ћеш ми бити нова најбоља другарица.
- А је л' имају те твоје другарице неке повластице, знаш на шта мислим?
- Не. Добро, јесам се једном љубила са Ањом, ал' то је било за опкладу. Ево га мој анђелчић, паркира се. 'Ајде, чисти се.
- Да знаш да 'оћу. Кад сам вид'о то крме, одо' 'одма. Само га мало задржавај, док ја изађем на задњи излаз, чисто ако ме је видео овде, да ми не фали ниједна коска.
- Мала, 'ел ти ћале терориста?
- Није, што? Хихихи...
- Па та шминка и фризура...Изгледаш к'о да си му помагала да справи какву бомбу.
- Аа?
- Ма зајебавам те ја мало, им'о сам тежак дан. Него, би л' ти попила по једну домаћу са мном, онако чисто рекреативно?
- Па би, што не би.
- Како не би, кад си убола премију, изгледаш к'о да су те волови газили...
- Шта рече?
- Ма ништа, ништа, мрмљам ја себи нешто у браду, бројим паре...
- Ма опуштено, ја ћу да платим.
- А ти баш имаш добру душу, је л' знаш?
- Па не знам..Нисам ја одавде.
- Па знам...мис'им, видим. Ирак, Иран, Либија? Израел?
- Хахах, ала си духовит. Ма ја сам из Горњег Бријања, не знам да л' си чуо...?
- Како нисам. 'Ајмо код мене гајби.
- Ааа, не! Рек'о мени бабо да ја никад не идем са вама барабама у кућу...ил' у шуму.
- Добро, онда, одох ја сам гајби. Ај ћао.
- Ћао.
- Сунце ти јебем, још један тежак дан.
- Јако тежак, мој брале.
- Јебеш ли ти шта, брате?
- Јебем себе у здрав мозак, ето...Сваки дан.
- Шта, ниси ваљда и данас испушио?
- Бар једно шест корпи. Имам, изгледа погрешан приступ.
