Три кесе за ђубре

Упознао сам је једне вечери, сасвим случајно и можда помало филмски, док сам покушавао да се снађем на улици на коју сам излетео из клуба, страшно увоштен. Седела је у колима и чекала зелено на семафору. Насмешила ми се видевши колико сам сулудо изгубљен. Када сам пијан мени не треба пуно да учиним нешто, па сам одмах потрчао за њом и, па, знаш оно... 

ХЕЈ! ХЕЈ! СТАНИ! КАКО СЕ ЗОВЕЕШ?!

Трчао сам за њом сигурно триста метара. Можда и више. Један семафор је одлучио нашу судбину. Да је било зелено, никад је више не бих видео. Овако, па, био сам довољно шашав да пристане да попије пиће са мном. Само једно, нагласила је, али ипак. Попили смо то једно, проћаскали, било је баш-баш кул. Можда сам био превише пијан. Углавном, некако, завршили смо у мом стану. Седели смо мало, у фотељама, једно наспрам другог. Онда сам скочио и пољубио је. Узвратила је. Љубили смо се мало, а онда сам кренуо мало ниже. Одгурнула ме је. "Баш зато што покушаваш да ме такнеш, од тога нема ништа", рекла је."Нисам ја нека курва." Био сам сувише пијан да кажем било шта, па је само отишла, оставивши ме на поду унезвереног и поред мене број свог телефона.

Пар година касније, били смо венчани, један од оних срећних парова са пудлицама и много цвећа по кући... Возио сам се булеваром уживајући у врућини, гужви и радију, срећан што ћу баш тог четвртка доћи раније кући и сексати је скроз добро, знаш, у једном од оних налета страсти... Откључавао сам врата када сам зачуо буку из кухиње. Потрчао сам унутра, звучало је поприлично опасно... И било је. Неки тип ју је нагнуо преко стола за којим смо Ми ручавали годинама и сурово га забијао док је она подврискивала: "Волим те! Јеби ме, јебиии мее!"

Шчепао сам га врат, иако сам био дупло мањи, рекавши му: "Бежи." За неко чудо, послушао ме је и одјурио као ветар. Она је, с друге стране, лежала ту, нагужена, страшно секси и покушавала да се присети свих филмских изговора, па чак је и изговорила оно чувено "Није то што мислиш". Па шта има да мислим кад сам видео све. Страшно. Углавном, везао сам је у подруму, мало се опирала, али сам то решио поприлично лако.

Чистио сам свој пиштољ када се освестила. "Љубави...", почела је, "Ти си мој... Овај, што ме не одвежеш?" Правио сам се да не чујем. "Сећаш ли се како смо се упознали? Када сам ти се смејала на семафору, па смо отишли на пиће... Је л' се сећаш? Или онда када смо трчали голи по плажи, заједно..." Склопио сам пиштољ. "Па онда када сам те гурнула у базен, а ти ме повукао унутра..." Нервозно се смешкала. "Или онда када смо учили заједно да кувамо, па смо били вечито мусави и лепљиви..." Репетирао сам и кренуо ка њој.

"Баш зато што покушаваш да ме такнеш, од тога нема ништа", рекао сам. Суза јој се скотрљала низ образ. Одложио сам пиштољ и везао кецељу. "Пре него што смо се срели... Сећаш ли се шта сам радио?" "Не... Не сећам се, пусти ме, молим те..." "Био сам месар. И бичарко... Увек сам ја кувао." 

Прочитај

О тишини у тишини

Тишина и није баш најбољи партнер
за писање, могу ти то рећи.

Тишина ти је као црна рупа,
знаш, што више јој дајеш
то ти више узима
и ту нема нигде краја...

Музика је та битна ствар,
као Хигсов бозон,
она ће твојим мислима дати димензију,
учини их стварним
и уједно ти дати ритмику
која омогућава да их осликаш на папиру...

Из емоције ниче креативност
и никада се немој плашити да
неку песму слушаш изнова и изнова
док пишеш...
Иако заправо не чујеш те речи,
иако су твоје мисли негде сасвим другде,
потпуно умршене са твојом причом,
ипак ти је потребна,
док буди ту емоцију изнова и изнова,
слушај, само слушај...

И сад се ти питаш,
ко сам ја да попујем?
Јебеш га, не знам, и сам сам страшно млад, рецимо...
Али заиста сматрам да је тишина џелат добрих прича.
Ако неке и буду добре, увек ће им фалити
та димензија, ритам, можда чак и емоција...

Тишина ти је рај за размишљања...
Само не претеруј, отераће те у лудило,
кад тад.

Прочитај

Свемирска одисеја 2308

Било је јутро и био сам поприлично мамуран, егзибициониста  у сецкању шаргарепе с неким скривеним фетишом везаним за одсечене прсте, изгледа. Шпорет се опако димио, јер сам заборавио да склоним топљену чоколаду, којој сам у међувремену заборавио намену. Све је било релативно у реду, дакле, све док се нисам осврнуо и угледао њу како у гаћицама покушава да се провуче иза мене, вероватно у намени да се дочепа одеће у ходнику и клисне напоље. Па, и даље би све било релативно у реду да јој је то пошло за руком. С обзиром да није, уследио је тренутак сагледавања, одмеравања и дуге непријатне тишине коју сам ја покушао прекинути рекавши - Мислим, могла си скинути те гаћице. "Не, не, ово је једна велика грешка", рекла је, а затим изашла из стана, у гаћицама. 

Слушао сам радиокс Б166, најновијег наследника радија, коначно у стабилној верзији. Трчкарао је око стола док се звук сасвим јасно одбијао о зидове и стизао до мојих ушију. Док сам покушавао да схватим како сам дошао на идеју да мешам чоколаду и шаргарепу, закачио сам део програма - Тренутно је двестадвадесет и шест степени на Месецу број дванаест, док је на Земљи и даље, освежавајућих, тридесет и девет степени. А сада кратак преглед вести - један мутант са суперснажним зубима је прогризао кроз рушевине зграде и спасао дванаестогодишњу девојчицу, четрнаест нових врста неса са сојиним млеком је измишљено, а научници предвиђају да ће до две хиљаде триста педесет и прве поново бити нормализован број становника, па ће се почети бавити тражењем лекова за болести...

Једна ствар ми ухватила пажњу. Ти мутанти, све их је више на овом свету. У том тренутку се вратила и она унутра, постиђена. Прошло је десет минута, а ја сам се питао да ли је успела стићи до паркинга пре него што је приметила, онако збуњена... "Само да узмем о-одећу", рекла је загледавши се у под. Наравно - рекао сам искључивши ринглу. А онда, ко за врага, одједном мрак. Нестало је струје, а мој аутоматски кључ у вратима је шкљоцнуо. Стајали смо мало тако у мраку, а онда се са разгласа зачуло - осигурач је отказао, струје неће бити у наредна четири сата, осигурач је отказао, струје неће бити у наредна четири сата... 

"Где ти је онај мануелни подизач, да откључам врата?", упитала је. Рекох - то не ради. Стара зграда, јебига. Али може се отворити хидраулика ручно. Само за то треба бити изузетно снажан. Намрштила се. Знала је о чему говорим. Наиме, она је била такође мутант. Доиста љупак мутант, са чудном моћи. Она је, у току секса, добијала надљудску снагу. Нешто као лепушкасти Хулк са грудима који се не љути, већ јебе и постаје јак, отприлике. Узео сам је за руку, тргнула се, али скроз благо.

Па теби се жури да побегнеш одавде, не мени - рекао сам. "Е баш ми се не жури", љутнула се. Хајде на вечеру - добацио сам и отишао у кухињу. Убрзо ми се придружила. Шчепала ме је за крагну, оборила на под и зајахала. Чинило се да јој се ипак жури да оде одавде. Наместила се и кренула брзо горе-доле, све док нисам експлодирао... Онда је устала, подигла ме једном руком и посадила на још увек врелу ринглу. Подвриснуо сам као цурица и скочио, са само кецељом на себи, а она је већ била на вратима. Једном руком их је отворила. Онда се повратила, насмешила и бацила ми холограмску визит карту. "Ево цурице, назови ме", рекла је нежним гласом у огромном телу. 

Пар месеци касније, седео сам заваљен у фотељу и слушао је како свира небеску музику на једном од оних нових инструмената, сулудих... Било је предивно. И ето, ставио сам штипаљку на прст. Знаш оно, некадашње - нек ме неко уштине да видим је л' сањам.

Прочитај

Митоман поново јаше (луду кобилу звану уметнос')

Знаш, нисам баш одавно сео овако, пустио неку музику и откуцао пар редова нечега... Не памтим кад сам написао последњу причу. Песме су ми биле умируће. Али, ето, и то је прошло. Митоман се вратио са годишњег (малтене па буквално) одмора и писаће сваког дана. Сваког, као некад. Некад, кад сам био онај вечито понављајући сероња. Можда сам још увек тај човек. Можда сам неко други, озбиљнији и бољи... Поприлично зарђао за ово, да, али могуће мало озбиљнији и бољи...

Данас сам стајао у цркви, гледао у ону огромну куполу и контао о моћи Свевишњег док су људи палили свеће за своје мртве и за своје живе и све је било у реду. Онда сам изашао и ходао, само право. Ушао сам у воз, сео на топло место и зурио кроз прозор. Видео сам један мост, био је поприлично леп. И један тунел, био је страшно мрачан. Онда сам изашао из воза и ушао у аутобус. А онда сам изашао из аутобуса и стигао кући. У кући је било поприлично тихо, свако се бавио својим послом. Кренуо сам уз степенице, ка својој соби. Застао сам испред, отворио шкрипава врата и закорачио, скроз плитко. Падао сам, то знам, вероватно јер сам закачио праг... Али нисам пао на земљу. Пао сам право у фотељу до једног чове са козјом брадицом и цвикерима. Понудио ми је чај. Одбио сам. Уследила је драматична пауза. Онда ми је понудио мафин. Узео сам. Само један. И још пар. Онда сам се попео назад у своју собу и легао на кревет. Мало гледао у ламперију. Шит, неке ствари се никад не мењају. Као на пример кад људи мисле да пишеш урбани блог, па ти замерају што користиш реч "контам". Прика, ово је лични блог. Знаш, оно, пишем шта желим. Пре пар тренутака сам желео да пишем као ретардиран клиња. 'Ебига, без увреде, има и у томе неке лепоте. Једноставност је лепота, рече неко некад.

И тако, драги случајни посетиоци овог блога, хвала вам на пажњи и оно, јест ово срање од уводног поста у враћање у уметнос', ал' ћераћемо се још, биће кул. Срцад шаље Митоман. 

Прочитај

Бићу

Једног дана ће ова њушка бити на вестима.
Из овог или оног разлога.
И једнога дана ћу бити више од обичног спадала
и лошег сина лошег оца,
бићу више од пропалице из краја
или студента који вечито вара,
бићу неко ко заиста разуме
како вратити морал и срећу у свет
у коме их је, наизглед, некад било...

Бићу или самоубица или славан писац,
ако то писац икада може бити...
Бићу више од подсмевања у ћалетовом гласу
и више од лењог скота о коме кева говори комшиницама на кафи,
бићу неки заиста
сулуд створ,
јебеш га...

И можеш рећи да серем,
да претерано романтичарски пишем,
да заиста нисам ништа више од онога
што сви говоре да јесам,
И можеш рећи и многе друге ствари мени,
о мени,
свеједно,
само ћу климнути главом и бити један корак ближи
минутажи у Дневнику у пола осам,
на овај или онај начин.

И хајде сада,
реци ми да се не бојим смрти
док везујем омчу око врата,
бирајући сопствени излаз
радије него да будем на спавању преклан...
Реци и да завршимо с тим.

Прочитај

Циркус и љубав

Вечерас наступа познати циркус
у нашем граду...
Упитао сам те -
хоћемо ли?
А ти си се само насмешила
и рекла да одувек постављам
сувише сувишних питања...

И док ти лакираш нокте
седећи само у розе гаћицама,
ја заиста поимам значење Раја,
изнова и изнова,
док клизим погледом
свуда по твом малом белом телу.

Онда станеш, мало ме безобразно гледаш,
па се ухватиш за груди и одтрчиш
обући хаљину која изгледа фантастично на теби.
Свака изгледа фантастично на теби.
Иако си поприлично дебела.

И док корачаш као дама
кроз најлепшу улицу у граду,
ја и даље покушавам дознати
да ли лав прогутао ону невину девојку
или је све само спектакл иза кога чучи
стрпљиви чова неугледне спољашњости
и тужног погледа попут оног који допире из
мутног ока бакалара...

И ето, циркус одлази из града,
а мени никада није ни било важно
да ли је ту,
јер ти јеси,
у зеленим гаћицама са пертлама,
потпуно посвећена
стављању виклера на косу
и сипању вина у наше чаше
и то је хиљаду пута више среће
него што би било ком смртнику требало
дозволити да икад ужива...

И зато, драга, живели,
за вино и поглед на твоје рајско тело! 

Прочитај

У канџама капитализма

Данас сам примио плату толико високу да се од ње не могу напити у кафани три вечери за редом... Плата за месец дана депресије у мрачном магацину, са повременим неонским осветљењем и радиом који или шишти или пушта кинеску музику. Човек би помислио да сам заиста несрећан, што у суштини и јесам. Једем неку чоколаду коју сам добио за још један рођендан о ком се нисам ни трудио да пишем овде, јер је сваке године горе и горе... У ствари, о много ствари се нисам потрудио да пишем овде. Не вреди, почео сам да очекујем... И уместо неке похвале или усмерења од људи који су важни, добијам само критику и оно "ма, ниси ти исти као пре, немаш тог жара"... Је л' треба да вам кажем да се јебете да бисте мислили да имам жара?

Ујела ме нека буба за врат малопре. Све што могу тренутно да учиним у животу је да се надам да ћу можда постати неки спајдермен или цврчкомен или мува, па да као у оном филму јурим све оне који су нешто зајебали у мом животу... Чуј, други људи зајебали нешто у МОМ животу. Ма 'де, то не постоји. То сам ја зајеб'о. 

И тако... "Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу!", рече Принцип и одјаха у историју... И ето, сто година касније, наше сјене ходају по периферији, лутају по магацинима и плаше се господе. 

Све је шашаво...

Прочитај

Амин

Некако,
сада када сам разоткрио масоне и схватио
да се од обичног живота не може живети,
постајем све већи верник.

У живот се не можеш поуздати.
Не.
Не можеш се поуздати ни у људе,
па чак ни у Бога.
Али опет, вера у неке ситне ствари
ће ти спасити дупе много чешће (током живота)
од вере у Свевишњег или неког сличног скота.

Ја верујем.
Верујем у мекано женско дупенце
и могућност одабира сопствене судбине
која се огледа у узимању четвртог хлеба с леве стране
у пекари...

Верујем у поглед који ме прати из легла
у наруженом лицу са постера и
заиста верујем и глобалну повезаност књига
које имају тако добар мирис...

Верујем у цврчка који цврчка свако вече од двадесет и три часа
и лепоту карте, рецимо пикова краља, у руци.

Верујем у одсутност коју доноси лежање на кревету
и поглед изгубљен у ламперији...

Верујем да ћу једнога дана играти Ризико
и пити вино и заиста имати снаге да напишем
праву књигу
или макар праву реченицу.

И верујем, верујем!
у коначну победу над свемиром
која ће ми омогућити да пушим лулу,
љубим жену и држећи ноге на сточићу
заиста спасим сопствено дупе од свих ужаса
које постојање доноси.

Прочитај

Записи из подземља

Не постојим! - викнуо је Синђелић, потегао кубуру и разнео свет. И ето, тек тако, постао је човек који зна како треба. Господар свемира, Стеван Синђелић, највећи српски војвода и човек који је своје име овенчао славом за све дане који ће икада доћи. 

Гледам њега, гледам себе, питам се шта ја вредно помена могу икада урадити да би ме некада неко памтио... Што би рекао Јесењин - Ко сам? Шта сам? ... Само велика будала у мршавом телу... Мала је ова Земља за мене, мала... Студент без преспективе, осуђен на рмбање у тмини магацина чију смртну тишину једно нарушавају кораци... Човек који је оставио једину ствар коју је икада иоле умео да ради... Писати, само писати, сваки дан... А мислио сам да ћу умрети ако престанем једног дана. Можда сам и умро, само што, ето, нисам приметио, био сам заокупљен другим стварима. Мојом женицом, кером, картањем, гледањем у историјски атлас... 

Умро, али ето, верујући, можда једног дана се извучем, васкрснем и створим најцрвенију ружу књижевне стаклене баште и урежем своје име воштаном бојицом у храст времена... Једина паметна ствар коју сам схватио за ово време је та узалудност револуције... Ова земља је препуна револуционара, а и даље тапкамо у месту, ништа се не мења још од Чеа... А ни он није урадио много, само је, ето, разлику од осталих револуционара који никада нису ни имали шта паметније да раде, он имао свој докторски посао који је напустио и придружио се, он, потенцијални буржуј, обичном народу. И одједном - култ. Нека, кажем ја. Веровао је, и треба. Јест да капиталисти обрћу милионе штампајући мајице са његовим ликом, али ипак... 

И тако, све те револуције су разонода за масе, свако воли да верује да је изабран... Једни вичу ово, други вичу оно, а ја схватам колико све то на један револуционаран начин нема смисла и само седим... Надам се да ћу једнога дана моћи да кажем - живео сам довољно и рекао сам довољно. Толико речи... А опет људи често не стигну рећи све што имају. Сви мисле да и нисам неки пријатељ или љубавник или човек... Можда су у праву. Ал' јебем му све, мени се некако чини да је све то некако другачије... 

'Наш шта ме највише убија? Што више не видим речи око себе. Видим дрво и помислим - дрво. Некада сам имао реченице, свуда реченице... Седим овде и плачем над просутим млеком, а сав овај мрак који се накупио на паучини која обавија моју безмало непостојећу душу је заиста шашав. И велики. Понекад се запитам... Могу ли се уопште икада извући? Понекад добијем одговор, а понекад и не. Срећа лежи у тим парадоксима, узалудностима постојаности, изненадним одласцима и непрекидним доласцима свих ствари око тебе... И као што сам рекао некада давно - Био бих срећан, јебеш га, за то треба много или мало, али најчешће је то једно те исто. Хајдемо сада, већ је десет сати и поприлично је касно... Хајде, идемо да спавамо. Или макар да седимо на тераси гледајући у небо без звезда и ноћ без уличне светиљке.

Прочитај

Егоцентрична

Смрт ће доћи
и заиста се надам да ће ме затећи
у овој или некој другој баштенској столици,
како куцам неке снажне редове
у тренуцима беса, туге или неке сличне непогоде...

И онда,
када ме удари кап или
ме задеси каква бизарна смрт
од уједа сићушног паука или удара авиона,
мој мозак ће се расути по тастатури или папиру
и биће у хиљаду боја и облика
и имаће малу коцкицу у средини
из које ће истрчати мали човак,
претворити се у највећу птицу коју је свет икада видео
и одлетети у небо,
па кроз озон у васиону,
да сагори у потпуности
и доживи тренутак
изван овог поприлично накривљеног света.

И све то ће посматрати распилављена маса
која ће само стајати тамо и држати говоре
о њиховим великим мислима које ће променити свет...
И нико, баш нико,
неће схватити да сиви мозак заиста не може променити ништа
осим канала на тевеу или странице новина.
И ето победе, која је увек стизала касно,
И ето мене кад више не буде мене,
да уживам у њој.

Прочитај