Нешто гледам, скоро сви су за компромисе. За договоре. За миран и леп живот. И ја сам био до скоро. Међутим, све ми се то баш згадило. Увек компромиси. Да се разумемо, мени су компромиси међу супротстављеним странама сјајна ствар и требало би да их буде што више. Али оно што је баш срање су компромиси са животом.
Јеботе, цео живот неки компромиси. Клијент жели компромис, само зато што сам предложио нешто краће чланке (ради очувања квалитета), хоће да ме плати упола мање. Ћале сматра да само зато што волим кера, треба да потпуно преузмем бригу о њему. Храни, шетај, купај, а ја нисам ни желео пса. Околина ме притиска да нађем девојку. Шта, било која ће ваљати.
Ало. То апсолутно не долази у обзир. Такве ствари нећу да прихватим. Не може. Нема компромиса. Нећу да пишем разводњено срање, моје име стоји само иза квалитета. Не могу да посветим толиком много времена керу, шетајте га и ви мало. Милион пута сам трчао из града само да прошетам Џоа, јер ми је јебено жао ако не оде у шетњу. И нећу јебено да покупим прву клинку на коју наиђем само да бих имао девојку. Боли ме бре курац што ми пролази време. Хоћу праву ствар, нећу неку са којом не могу да разговарам и која ће само да ме нервира. Зашто бих правио компромисе са животом? Имам двадесет и три године, а не педесет. Ма чак ни у педесетој не треба прихватати мање од онога што мислите да је исправно.
Слушам неке људе који су дуго у браковима, као, немогуће је наћи особу са којом ћеш се поштовати и након двадесет година. Ма пушите бре, цигаре, ја ако не нађем особу која ће ме поштовати као што ја поштујем њу, нећу ни да се оженим. Нећу да радим ствари само зато што тако треба. Мислим да управо такве врсте компромиса срозавају животе многим људима. Зашто не можемо сви да кажемо не компромисима, будемо мало храбри и живимо нешто срећније животе? Није тако тешко као што се чини.
Планирам да отворим неку малу фирму. Биће сјајно. Знам шта желим од те фирмице и нећу да правим компромисе. Уколико треба дати више пара - даћу, иако ће ми маторци гунђати како трошим (сопствене) паре, али квалитет мора бити на месту. Желим квалитет, јер ме то чини срећним. Јер моје име ће ту да стоји. И искрено, много ме нервира када видим како лако неки људи праве компромисе. Имаш бре људе мојих година који труну у магацинима и скроз су се помирили, као - то је то, то је живот, нема се капацитета за нешто више, боље... Јеботе, тек си почео да живиш и већ си направио компромис за цео живот. Или као, нека тамо крес комбинација затруднела, па се жениш. Многи су и потајно срећни кад се тако нешто деси, јер ту нема размишљања, ето лаког компромиса - жена која жели(?) да се уда и лик који жели да се ожени. А пре тога се једино знали док су били у кревету, можда провели укупно два сата разговарајући. И после остаје само да се помире са "судбином."
Сад ће неко сигурно да ми каже како није баш све тако једноставно. И није. Ја то знам. Али и даље мислим да је прављење компромиса са животом једна баш баш лоша ствар. Направи компромис са комшијом, са женом, са поштаром, али немој са животом. Оног тренутка када по први пут направиш компромис са животом, увек ћеш се задовољавати са мање од онога што можеш и заслужујеш и никада нећеш стећи храброст да доживиш свој пуни потенцијал. Тако ја то видим. Јебига. Тако тужно. И не читајте књигу Српски психо, много је лоше написана, буквално сам бацио цело јутро у бунар (јер не волим недовршене ствари, прекинуо бих иначе). Нећу бре да читам буђаве књиге! Прочитајте Најнормалнијег човека на свету. Осећајте се лепо! Сви ви буцмасти гномови Интернета! И запамтите, нема компромиса, слобода или смрт!
0 коментара:
Постави коментар