Па, шта има? Шта радиш, како си? Зашто више не ствараш? Где су приче, песме? Зашто само седиш и кукаш, а понекад се и тресеш? Зашто ти који си преко дана најстабилнија личност на овом јебеном свету хипервентилираш када легнеш у кревет? Тресеш се, имаш нападе тоталне неуротичности, нервозе, не можеш себи никако да помогнеш и ништа не може да ти помогне. Чак ни писање. А писање је увек помагало.
Зашто причаш сам са собом? Мислиш ли да ће те то спасити од неминовног лудила? Вероватно се и питаш зашто особе одлазе од тебе? Не оно као годинама да се круг људи мења, већ као да само у неком тренутку оду... А јебено си љубазан. И добронамеран. И смешан. И никада не допушташ том неком црнилу да исплива. Ниси чак ни сигуран да ли је икада ико видео то црнило. Увек дође када си сам. Без сведока се обрачунавате. Некад победи оно, а некада победиш ти. Али ове нове околности су проблем...
Не можеш победити ако се тресеш и срце ти лупа и нервоза те нека јебе у главу, па не постоји ствар која може да те умири... Како да победиш? Све што радиш изгледа као да си себе натерао на то и ниједна емоција не може надјачати тај осећај беспомоћности...
Човек са којим сам одрастао и који ми је био најбољи пријатељ је рекао да ће ме звати сутрадан, да се видимо и испричамо, ипак је прошло годину дана... Није звао. Девојка коју сам желео да видим се не јавља више. Ако се икад и јављала. Лик кога сам срео и који ми је рекао да га сачекам два минута па да ме баци до куће се није појавио ни након двадесет минута...
Волим да мислим да је све њих ударио камион и да постоји заиста добар разлог... Мада, сваки је добар. Али ово није о њима, ово је о теби и мени. Сећам се када је блогосфера била пуна људи који су били као ја, повремено сјебани... Сада не смем да отворим јебени фид, све нека срећа, сви су срећни, пишу о дечацима и девојчицама и чоколади и о томе како је јако лепо бити ту... Мука ми је од тога. Нико није толико срећан. Него људи живе неке друге животе овде, срећније...
Имам тог једног пријатеља ког не виђам баш често... Скоро сваки пут када се видимо, њему треба нешто од мене. Лисица је. Али је то је сасвим у реду. Можемо да се не видимо годину дана и за сат времена да наставимо тамо где смо стали. Помогао сам му милион пута, а и он је мени једном када сам баш зајебао ствар... И то ценим. Дошао је када ми је био потребан. Он зна да сам и ја лисица. А лисице су мирне и сталожене. И никада не откривају све карте. Можда сам зато тако добар у покеру.
И тај покер. Мислим да би требало да опет почнем да играм. Тако је добро играти и читати људе и борити се са срећом и својим лицем и рукама... Када дођеш до финала турнира па ти се руке тресу од адреналина, не можеш чипове да помераш, други их слажу за тебе... Али узима јебено много времена. Не могу сваку ноћ да играм покер. То убија живот и каријеру и писање и све. А кад кренеш да играш, неминовно је да ћеш поприлично често играти по целу ноћ. То је бедак.
И ето. Чим си почео да мислиш о тим лепим стварима, ствари почињу изгледати мало боље. Срце је на месту. Глава - скоро. А све ове ствари које сам ти споменуо су безначајне. Јер ти ћеш постати писац. Идуће године. И свет ће знати ко си ти. И волеће те и мрзеће те због тога. И биће сјајно.
здраво свима, овде сам да поделим мало сведочанства. Моје име је Наоми Самуел, имам 40 година, удала сам се са 31, имам само једно дете и живела сам срећно до краја живота. После годину дана брака мој муж је постао тако чудан и не разумем баш шта се дешава, он је препун од куће до друге жене, толико га волим да и не сањам да ћу га изгубити, дајем све од себе да будем сигуран муж ми се враћа, али све без помоћи, плачући и плачући тражећи помоћ, причала сам о томе са његовом породицом али нисам добила одговор. Тако је моја најбоља пријатељица Ана Јохансон обећала да ће ми помоћи. Причала ми је о човеку по имену др Апата, рекла ми је да је он велики човек и прави човек коме се може веровати и да нема никакве везе са љубавним проблемима које не може да реши и рекла ми је како је помогао безбројним људима у обнављању њиховог односа. Био сам заиста убеђен, брзо сам контактирао његову имејл адресу, драпата4@гмаил.цом или његов ВхатсАпп/вибер са тим бројем (+66 81 302 8552). Објаснио сам му све своје проблеме, рекао ми је да не морам да бринем да ће сви моји проблеми бити одмах решени. Рекао ми је шта да радим да вратим мужа, а ја сам то рекла, рекао је да ће се после 3 дана мој муж вратити и почети да моли, и то се заиста догодило како је рекао, била сам веома изненађена, то је тако невероватно. Слава нашег односа са Богом је сада веома блиска и обоје живимо срећно до краја живота. Ако наиђете на сличан проблем, одмах га контактирајте и решите проблем једном заувек. И ја сам живи сведок
ОдговориИзбриши