Овај октобар и није тако лош. Вадим све јебене конце ове недеље. У уторак једне, у четвртак друге. Пишем једну ствар, биће велика. На пролеће ће неке велике ствари да се десе. Ако будем жив и здрав до тад. А потрудићу се да будем. Прочитао сам књигу, зове се Најнормалнији човек на свету. Вратила ми је веру у домаћу књижевност. Сјајна. Имам неке идеје и људе са којима бих могао те идеје да реализујем. Сви смо млади, они умеју, а ја их само дигнем на ноге и нешто серем да би ентузијазам остао на високом нивоу. Врх.
Трудим се да будем кул стриц некој разној деци, а то подразумева стрпљење и куповање чоколада. Није лоше. Мислим да бих могао створити врхунског клинца, када га будем једног дана имао. Знао би свашта и био би нормалан и било би скроз свеједно ког је пола, јер је мој клинац и сигурно ће моћи да покори свет. И објаснио бих му како свет функционише, објективно. Не субјективно, како је мени стари објашњавао. И научио бих га да се уздигне изнад папака, сукоба и осталих срања. Мени је требало много година да то научим. Било би супер кул да то зна од старта. И тако.
Имам неке релативно мале жеље, па сам мислио да почнем да си испуњавам неке од њих. То би требало да ми помогне да се осећам лепо, у континуитету. Желим да будем у могућности да донирам пола милиона долара у добротворне сврхе. И да си створим име. Данас сам у сред дана имао сан. Као, један познат лик је пристао да одрадимо неку ствар заједно. Јебено савршенство. Људима иду сузе колико је лепо. Људи нам дају милионе долара, а ми те милионе дајемо сиротињи и не задржавамо ни цент... И баш зато што не задржавамо ни цент, све више људи нам даје све више пара и на крају испада да су два шпрдача учинила нешто баш добро и баш велико за свет...
Када бих ово некоме рекао, смејали би ми се. Када бих некоме у крају рекао да желим да покорим свет, умрли би ми од смеха. Они не виде даље од тих четрдесет и пет хиљада које представљају утопију за њих, као, лаган посао и те паре и то је свеопшта победа, ништа више није потребно, икада... Мени је то јако тужно. Разумем када је неко блејач и срећан са малим стварима, али тим људима је доста и двадесет хиљада... Ови остали су једноставно ограничени. Јебига.
Мислио сам да си уведем као неки задатак, да упознам бар десет нових људи месечно. То звучи кул, као да би могло да ме тргне из летаргије. Међутим, нешто ми се чини да то нећу да радим. Услед неких космичких подешавања, осећам се сасвим океј и сам, а нарочито ако сам са мојим људима, за које знам да су баш величине, у другарском и моралном смислу, пре свега. А неки су и у физичком. А неки су само ђембели.
И тако. Слушам неку репчугу. Нисам баш дуго времена слушао нешто са моћним речима, углавном слушам неку епску музику. Осећам се спремније да покорим свет ако ми иде у позадини нека епска музика. Идем да спавам, треба сутра опет да радим на овој мојој ствари, неће постати велика сама од себе.
0 коментара:
Постави коментар