Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. фебруар 2015.

О покушајима и величанственом труду

Схватио сам нешто. У животу је само важан труд. Оно, труди се док не пропишаш крв и окрњиш зубе и будеш тотално ошамућен колико ниси спавао... Ако треба, ако желиш довољно јако, онда ћеш урадити то. Био сам глуп до сад. Нисам труд стављао на прво место. Човече, може сада доћи клинац који не уме, који баш-баш не уме да пише, толико не уме да је то напросто тужно. Може доћи тај клинац и написати сто пута бољи роман од мене. Зашто? Зато што мене мрзи да се потрудим месец дана, а њега не мрзи да се потруди годину или две или пет. 

Што се више даш, више ћеш добити назад. То је то. Нема шта више ту да се каже. Јесте, некад ће те живот зајебати. У ствари, зајебаће се скоро сваки дан. Сумњај у дане када те не зајебе и када све буде лако. Ја сумњам. Али ако уложиш својих сто дана у нешто, у пут ка неком циљу, сасвим сигурно да ће ти се вратити нешто. Можда ће се пола исплатити. Можда ни толико. Али једно је сигурно - боље је уложити сто дана у нешто него само десет. Мало Алан Фордовска мудрост, ал' јебига, шта'ш кад је истина. 

Имам проблема са мотивацијом. Са покретањем. Размишљао сам да нађем неког да ме подигне и да остваримо хиљаде мојих идеја... Имам толико идеја да не знам куда више с њима. Могао бих да учиним нешто од себе. Да не блејим и пропадам. Да постанем нешто. Можда чак и неко. Од дипломе нема ништа. Али од добрих идеја и сјајних планова, мора. Мислим да је свака иоле нормална или луда идеја остварива уколико се уложиш у њу. 

Желиш да покренеш заједницу блогера која би ти одузимала много времена и морао би да се носиш са деведесет посто умишљених скотова који мисле да је њихово срање (писање) златно? Сјајна идеја, да си се уложио месец дана у њу, имао би све будуће године да уживаш у глупој грешци коју си направио. То је као са кондомом, отприлике. Кајеш се годинама и годинама после. Још кад постане тинејџер, па мисли да је паметно, а глупоо, глупо ко курац дете, твоје дете, јеботе, јебига. Лупаш се чекићем по глави да лакше заспиш кад чујеш шта ради по школи и шта качи по фејсу. 

Труд, рад и дисциплина. Замишљам се некад, у идеалном свету, као, све је прелепо, велика зграда и негде на вишим спратовима, у канцеларији, седимо, она и ја. Она носи чарапице, чипка, уску сукњу и баш је пословно обучена... Ја само седим, у кошуљи, обријан, можда чак и на неки свој начин - леп. Каже ми - ради,  а ја почнем да радим. Кад станем, она ме помилује по руци и објасни ми шта ме чека кад дођемо кући. Онда наставим да радим. Некад ми и лупи шамар. Или пет. Чисто да останем фокусиран. После дођемо кући, нашој великој и лепој кући и одемо у собу. Хаварија. Преспавам, па испочетка. Апсолутно користан. Сто посто остварен. Не пијем, не пиркам, не гледам друге жене, апсолутно у реду чова. А онда се сетим да су све то снови, тренутно. Морам наћи начин да пожњем свој потенцијал, да га упрегнем некако, да стигнемо до тих момената. 

Раскидам са интернетом. Са стриповима и књигама (ајд, јебига, ту нема шта, слабо сам баш читао задњих месец дана). Време је да дипломирам, окачим диплому на зид, одведем асистенте и секретара смера у кафану, одведем моје људе у кафану, одведем себе у Румунију и много шта друго. Мора! да се ради. Данас сам почео. Не оно као сутра, па сутра. Данас сам почео. Сутра ћу само наставити. 

Труд. Труд је свемоћан. Можеш чак и да јебеш, ако се довољно потрудиш. Немам више времена за зајебанцију, искрено, нешто ми је пукло у курцу (није озбиљно као што звучи, опуштено, метафорички), морам бре да идем негде, негде далеко, не само овуда да се вртим, да размишљам колико пара треба дати за ово или за оно, да трунем и пропадам. Хоћу да за викенд кажем некој мачки - идемо на море, и да одемо на море. Седнемо, попијемо кафицу, шпрдамо се, обањамо се и вратимо се гајби. Да постигнем толико да могу да си приуштим временски и финансијски слободу да се понекад повремено шалим са животом. Ето.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren