Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

23. фебруар 2015.

Смрт капитализму, вода народу!

Сјебано је. Некако, људи су пичке. И као да сви виде да се трудиш да нешто успе и онда се запитају - "зашто би он био срећан?", па учине шта могу да те сјебу. Као, трудиш се јебено да зарадиш тај динар, смишљаш стратегије за успех, цимаш се, доступан си клијентима двадесет четири сата, седам дана у недељи, а опет те ти исти људи газе. Смешкају се, хвале те и чим стекну трунку твог поверења, одмах престану да плаћају. Исто тако, отприлике, функционишу ствари и на корпорацијском нивоу.

И иако живим у брзом граду где влада улична памет, некако још увек верујем у част и поштовање... Срео сам неке од најмутнијих ликова овог града, а опет су имали много више части него неки други... А да би се било каква успешна сарадња (па и пословна) остварила, поверење је кључна ствар. И онда те неки тип који обрће десетине хиљада долара зајебе за стотку или две. Мислим, на овим просторима те паре ипак значе нешто. Како време пролази све више прижељкујем пад капитализма који се отргао контроли... Корпорационизам нас уводи у фашизам, а ми само седимо и надамо се да ће бити боље. 

Да ли је реално да је смо толико гладни да не видимо фашисте како парадирају свуда по свету? До сада сам увек био тип кога боли курац. Није ме занимало ко где гине и зашто. Нисам дозвољавао да ме вређа чињеница да смо Америчке покорне слуге. Капирао сам - јебе ми се за политику, зато што ћу покушати да зарађујем довољно да моја породица и ја живимо лагодан живот. Све то је била једна велика грешка.

Да се одмах разумемо, ја и даље прижељкујем сасвим лагодан живот - ушушкан, топао и поприлично раскошан. Али не овако. Докле ћемо бре да живимо у свету у ком се разматра скидање воде са листе основних људских права, јер су чланови тог неког савета поткупљени од стране корпорације попут Nestle-a које виде прилику за остваривање профита у приватизацији воде?  Па ја бих оставио сваког од тих поткупљених гадова у пустињи на само два дана, без капи воде, чисто да поразмисле о томе да ли вода (од које смо скоро у потпуности сачињени), заиста не треба да буде једно од основних људских права. 

Значи, следећи пут када одлучите да затражите чашу воде, немојте се зачудити уколико чујете - кеш или картица? Све се приватизује, креирају се армије фашиста да спрече било какву побуну против набуџених јабука које изгледају као лубенице и имају укус трулих јагода или против лекова који ти лече једну ствар, а разјебавају цео систем, па ти треба још лекова да залечиш сјебан систем и све тако док не цркнеш, негде, и убаце те у велику пећ, зато што нема више места за сахране, него треба да почиваш у вази. Јебеш то. 

И апсолутно ме ужасава то што ако неки тамо покварени човак, пун милијарди долара, одлучи да се у некој држави никада више не једу банане, он то може и да постигне. Да мало пара, донесе се закон против банана, и ето, док трепнеш оком, милиција те туче зато што си купио банану од шверцера. Сулудо, сјебано и ужасно. 

И оно као, сви вичу - "ниси изашао на изборе, па ето видиш, зато нам је сад овако..." или "пази народе за кога гласаш, је л' видиш шта нам раде?!", а нико не капира да немаш за кога да гласаш. Гласаш за некога ко се чини као најмањи олош међу највећим олошима и ни не приметиш кад тај неко почне водити исту политику као и његов претходник. Међутим, нису ти људи (ајд да их тако назовем) криви за то. Криви су што краду, за то јесу. Али за политику нису. Њима се каже лепо, мораш тако и тако да радиш и они мучени раде. 

Чак и када бих ја сутра дошао на власт, вероватно се ништа не би променило. Имао бих избор, вероватно, да добијем огромне паре, радим како ми се каже и живим срећно до краја живота са својом породицом или можда да будем убијен, заборављен, осуђен на сиромаштво и вечно бежање. Тако нешто. Избор је сасвим лак, ту нема шта да се прича.  

Капитализам је сјајан систем, јер свима даје шансу. С друге стране, уколико га не зауздаш, и даш му једно сто година, добићеш кристалну поделу између богатих и сиромашних, и врло мање шансе сиротиње да се обогати него што су биле у почетку. То је зато што уколико постоји корпорација која продаје млеко, не постоји тај сиротан који ће моћи са својом малом млекаром да се пробије на тржиште. Сахраниће га живог. Понеки промакне ту и тамо, али углавном је тако. 

И тако, све је то врло тужно, народ гледа телевизор и само га занима ко иде у следећи круг у  овом или оном такмичењу, а оно мало људи што не гледа телевизор зна да ће било каква буна бити крваво сломљена и ћуте, пичкане се, пичканимо се, пијемо кока-колу и једемо предимензионисано воће и све нам је потаман... 

2 коментара:

  1. И пијемо пиво. Много људи је потребно да буде спремно да се бије са сваким (па и са војском и полицијом) да би истерао своје. А и шта би после?

    Гледао сам данас поново неки извештај о Мариналеди, не знам ни ја, ваљда пети, шести пут чујем за то место. И увек ме изнова одушеви колико је једноставно. Само треба радити на менталитету, да би сви били сложни. Слога кућу гради. Град. Државу. Универзум.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Па јесте, али сами смо криви што смо ту где јесмо. Целокупан народ је изабрао власт, власт је изабрала полицију, а сви заједно су купљени од стране неке корпорације. И све док народ не буде гинуо у огромним бројевима (као и при свакој претходној револуцији), неће то стати. Неће се ништа променити. Богати имају власт, а они који имају највише пара су углавном неки олоши, те упропастише свет. То је као да си довео безобразно дете и оно свој осталој деци у вртићу руши замкове у песку, зато што је највеће.

      А Мариналеда ме је одушевила. Јесте, слога је најбитнија, зато сам и стоји у она четири С. А ми се мучени сложимо само кад нам прети истребљење, мада судећи по задњим ратовима, ни тад. Јесмо говна.

      Избриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren