Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

23. август 2014.

О женском бесу

Некада давно написано:

Сад капирам зашто се ћале смеје и зашто се одувек смејао кеви када је љута... Гледам те маче, и ти шеташ унаоколо, бесна си, кипи из тебе, али ми ништа не говориш. Одем кући, а ти ми пустиш поруку. И тако почињемо свађу у којој бих те победио за два минута уживо. И ти то знаш. Пиздиш и све куља из тебе, па онда прелази у тугу, па поново у бес, а ја само стојим ту, гледам те и смејем се. Ти ниси лавица, ти си мало питомо маче. Не плашиш ме када си љута. Или било кад. Не знам да ли је то добра ствар, не, за људе као што сам ја. Стојим ту и смејем ти се. Грохотом се смејем, ваљам се од смеха. Наравно да сам лош човек. Тако си ми смешна када се љутиш. Ниси чак ни слатка. Само смешна. Онога дана када се будем плашио онога што можеш учинити у бесу оженићу те. 

2 коментара:

  1. Ti si jedan jebeni ludak i ne znam, ubio me bog ako znam, šta sem histerije osećam posle čitanja ovoga. :D
    Dakle, nisi loš. Ekšuali, jesi. Mnogo. Jes' majndfak.
    Budi mi pozdravljen.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja sam olrajt, nego znaš da nisam čovek za dramu. A zamisli šta bi mi rekla pre godinu dana da si pročitala ovo? Gotovo, režeš nožem za hleb. :D Da si ovo pročitala tad, možda bi se poslednja rečenica ostvarila, poplašio bih se živ. :D

      Избриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren