Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

09. јул 2014.

Гледај низ ноћ

Читао сам много стрипова и заиста сам желео да будем суперхерој. Не онај са супер моћима, већ један од оних наизглед обичних људи које срећеш на семафору или тако негде и не знаш да ноћу навуку маску и боре се против криминала... Тако сам желео то. Знаш, да не будем обични мали човак који лежи у својој пећини и не осећа се сјајно... Извучем палицу иза стола, где је кријем од родитеља. Ма колико година имао, неке ствари ћеш тешко да објасниш. Планирам да набавим маску, а онда се појаве неки рационални разлози попут - где ћеш да одеш? Ти не знаш ниједно криминално место у граду. Шта ћеш са зубима? Сад си урадио петицу горе лево. Допала ти се зубарка па би да се дружите чешће, шта? И онда одустанем. Увек одустанем.

И осећам како ме сопствена пропаст вуче за ногу и бежим од ње, по цео дан сам заузет... Али увече најчешће немаш где да одеш. Легнеш у свој шкрипави кревет, а они те чекају. Јеботе, пропаст и очај се мазе покрај мене... Покушавам да не обраћам пажњу и само гледам у даске које ће ускоро бити леп плафон... Али постаје све теже не размишљати. 

И понекад замислим да постоји неко на овом свету, тамо негде у Кореји или Јужној Аустралији, ко се осећа идентично као ја, али има решење... Мора да говоримо сада о последњем цару Кине, Камбоџе или Вијетнама... Јер ако има решење, мора да је успео тамо где ја нисам... Мада није као да сам покушавао да постанем цар неке државе. Можда бих могао да покушам. Као лудак, да се прогласим царем неке лепе државице... Да прикупљам порез од оних који желе да ми дају, може и у виду пића, јела, стрипова, антикварних предмета... Да људи скину капу када ме виде... У почетку из спрдње, после из навике, а потом из поштовања... Можда... Све је могуће.

Па потрага за сродном душом или било ким ко разуме... Иде ужасно и најчешће се сналазиш са оним што имаш. Нађеш неког с ким често стојиш у реду или се срећеш у ходнику. Убеђујеш себе да та особа заиста разуме. Или узмеш маче, као ја. Већ имам мачора који ретко долази кући, мало зато што је љубоморан на кера, а много зато што је скитница, лопина, увек пребијен и никакав. А од шаке меса сам га подигао и много се волимо и дан-данас. Иако се он мало љути што морам сваки дан да шетам кера. Сад се љути и што имам маче. Јебига. А маче има уши као да су јуче стигле из фабрике. Нове, меке, усправне... Мићуну фали пола увета с једне стране, а с друге има малу зараслу раздеротину и вечито згрушане крви по том скоро здравом увету. Уши мачке или пса су сјајна ствар. Замена за људску косу. Антистрес.  Али заиста је тешко објаснити, јебига, то је као да покушаваш објаснити жени зашто си довео двадесет година млађу сексретарицу да живи са вама. Волиш ти жену, она је сјајна, дивно кува и иако фркће понекад, воли те баш... А сексретарица има добре сисе. Или меке, фабрички нове уши. Љубав је и даље ту, само што ти у том тренутку требају добре сисе. Или меке мале нове уши. 

И тако. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren