Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

07. јул 2014.

О мирном мору

Имам пса, кера и ћену.
Зове се Џо и да је човек,
сигурно би време проводио наслоњен на шанк 
са цигаром у руци и кезом на лицу.
Свако вече лутамо...
Свако за себе, али увек заједно.
И ходамо тако, поздрављамо децу кукуруза,
лутамо кроз поља празнине,
краљевство ништавила
и гледамо у Месец,
а онда дођемо до једног места и застанемо.

Потапшем га по рамену и помазим по њушци
и само ћутимо мало.
Гледамо у бесконачно поље покошеног жита.
И ништа ту није спектакуларно
и заиста немамо разлога за стајање на том месту,
али чини се као да је ред ту да застанемо.
Као да је ту крај нашег реона, нашег краљевства
којим владамо увек осим када пада олујна киша...
А иза граница нашег света златна боја иде тамо негде, попут океана,
у недоглед. 

И некако, све је сасвим у реду
док имаш границе које желиш да прескочиш и надмашиш.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren