Вечерњи талас, већи него обично

Вечерас сам писац,
уметник,
вечерас сам моћник
попут свих оних моћника који
су живели вековима пре мене,
и исто као и ја,
седели,
пили вино
слушали керове,
мачке и ветрове
и писали неке њихове речи.

И њихове су речи биле
бесмислене,
безвредне
и обичне,
попут мојих...
а ипак... велике.

Увек постоји тај трачак наде,
да ћу и ја
бити још некад писац,
а не само вечерас.

Вечерас сам краљ сопствене покрајине
чије су границе зидови ове собе...
Вечерас осећам тоне слова
сливених у речи
како висе изнад моје несрећно лење појаве...
Јебеш ти самопрокламованог,
једновечерњег писца,
кад ће га мрзети наредних месеци
да откуца слово или два...

Јебеш га,
али можда, само можда,
ће и ово бити доста.

Неће, знам да лажем,
никад неће бити доста.