Рајски, вероватно

Лежим негде,
да л' на трави ил' на лежаљци,
свеједно...
Миличица је поред мене,
са оним плавим чудом око тих
медених очију које ми
гледају директно у помало рђаву душу...

Аристократски бела
прекршта ноге ту,
тик до мене
па ме пољуби у слепоочницу...
Пијем кафу уз
можда неки Винстон блу,
једем чоколаду
и гледам у једно изузетно лепо дрво.

Мирно је све
и нигде нема једног човека...
Неки мачор,
по могућству мој мрчкалтон,
се буца о мене,
па ми легне на прса
и воли ме онако како само мачке умеју,
превртљиво и лоше,
али тако уверљиво...

И гледам у даљини брда са много шуме,
додирујући најбољу књигу сопственог света...
И сунце је ту,
намигује док љубим моју ситну богињу...

А мали попац жвижди ту негде,
у трави,
као врхунски виртуоз који јесте...
Док покушавам бити довољно стваран
да доживим све то,
у сопственом парчету Раја.