О црним ноћима

Ноћ је
и неки зрикавац се само чује,
док мој кер тужног лица спава
или макар сања да му је господар
мање псето од њега...

Мој мачор се негде курва
и свакога јутра,
ако се наша поднева могу назвати тако,
је ужасно џангризав и љут,
сав офуцан и често разбуцане њушке
или болне шапе, бедра или било чега...

Ја само лежим и схватам колико је
мојих правих пријатеља лажно,
колико је тешко зајебати целоживотне
губитнике на коцки,
карта их 'оће, па 'оће,
колико сам ситан и неостварен,
колико су неухрањени моји снови...

Ноћ је мрачна и мирна.
И док чекам неку серију или филм
да њима убијем мозак,
заиста разумем
(само на тренутак)
оне који су одлучили
да уместо прста прислоне цев на чело.

Питам се...
Какве би ноћи биле да имам моју мачку
покрај себе, прекривену само ћебетом...
Јебачке, то сигурно.
И мање мрачне.