Неке ноћи су ми биле тешке, теже него друге, макар. Једно јутро сам се пробудио, навукао шорц са шупљим џеповима и рекао себи - хајде да урадим неку луду ствар. И урадио сам, не једну, већ хиљаду.
Тако је почело... Витлање снегова, тамбуре цигана и једна кајсија, испред свог времена. А како ће да се заврши, не знам ни сам.
Једном сам се, као клинац, заљубио. То је била прва луда ствар коју сам урадио. Нажалост, не и последња. Нећу вам рећи у кога, јер је то тајна. Уствари, зашто крити, у сисату Милицу, која тад није имала сисе, али је зато имала све петице.
Сећам се да сам једном, у петом разреду, кад ми је порастао џепарац, добио неки напад срчаности, великодушности и солидарности, и ишао сам унаоколо дајући све што имам у џепу просјацима. Неки су се брзо навикли, па су се дуго чудили када ме је напад прошао...
А нешто касније сам такође направио једну лудост, потукао сам се са Момом. Момо је био једна од оних цмиздравих пизди и сви су хтели да га туку, али нико није смео. Мени било жао да остане плачипичка до краја живота, па сам га испрозивао нешто и он је тражио ферку после школе. И би ферка. Да ме нису ишчупала двојица најбољих другара тад, уби ме човек. Од тад више није био плачипичка. Сад зарађује више пара као аутоелектричар него што ћу ја икад зарађивати са овом (или било којом) школом.
Са четири године сам учинио лудост и заслужио највеће батине у животу. Стари је окречио кућу и таман су нам стигли неки гости, а ја сам узео плајваз и дао си уметничку слободу. Док су родитељи увели госте у кућу, сви зидови су већ били исцртани спиралама. Одувек сам волео те бескрајне линије. Наравно, нисам ни слутио бескрајне батине које ће спирала од војничког опасача осути по мени, али, та лудост која ме је можда одредила за читав живот је сасвим сигурно била вредна жртве. Све је ту - уметност, борба против система, болни излети у стварност... Лепо је мени говорио стари да ћу му се једног дана захваљивати за сва она батинања. И знате шта, моји нерођени клинци? Чува ћале дедин опасач из војске, па се ви чик мангупирајте.
Једном сам украо тоблерону, причао сам вам о томе некад давно... И било је савршено.
Почео сам, једном, да пушим, иако сам астматичар. Винстон блу, много катрана и сличних малициозних елемената. Сасвим свесно чинећи лудост, претварао сам себе у човека који не може двадесет корака да пређе. А онда сам престао. Ништа се није променило, и даље сам кашљао као дрипац и и даље сам се умарао након пар корака. Та се болест не зове никако другачије до - лењост.
Једног дана сам се пробудио и отишао на посао, било је лето, а кад сам дошао кући, само сам се спаковао и рекао - ћале, идем сутра, дај ми неки динар. И отишао сам сутрадан, ни сам не знајући како ће тај пут испасти, лутање и импровизација, уметност живљења, уз реч или две сагласног Бога. И није нека лудост, знам, али се мени, пак, чини као највећа од свих. Можда зато што сам тако срео сувише погрешних. Или ми је само недостајао мој кревет, са федером који удара у пршљен Т8 и шкрипањем које производи, у зору, док се, охлађен, преврћем...
И превише сам појео фазона у време поста, драги Боже опрости... Али, у моју одбрану, заборављао сам пречесто да се не сме. А и волим те ја и осталим данима, без да избацујем пола укусног света из употребе.
 |
| Сликано пре поста |
Но, вратимо се на највећу лудост од свих - љубав. Е, тек ту сам био и остао луд... Научници кажу да вероватно постојимо у још хиљаду светова... У једном сам можда лепши, у другом паметнији... али за љубав, гарантујем, за љубав сам у сваком исти.
И сва она бежања са часова, картања на трећем спрату куле (део школе) и пијанчења... Кафане и неке психо жене, такође спадају у категорију лудости... И то што сам једном, не тако давно, гледао целу епизоду оних разнобојних понија, заинтригирао ме цртани и ту је био крај, ни приметио нисам кад су кева и сестра стигле, све што сам видео су били понији који спашавају свет. То је, такође, гадна лудост.
Учинио сам још лудост или две, али о томе вам причати нећу - неке су слађе док су тајне. А све оне луде ствари које нисам урадио често долазе ноћу и прогоне ме, чинећи да се осећам лоше и радим све оно што никад нисам, чак и оно незамисливо. А ова ноћ лагано отиче, и милион ми глупости кроз главу протиче, чинећи је мање лошом но што заиста јесте.
И, још није крај, умијем се и погледам ову њушку у огледалу, а онда кажем - хајде да урадимо неку луду луду ствар. Хајде, кажем си, и кренем да се облачим - кер би сигурно волео да се прошета у пола два ујутру.
0 коментара:
Постави коментар