Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

12. август 2012.

Улично псето које је хтело више

Живели смо у том предграђу, знаш она идилична места са зеленим травњацима и маленом шупом за алат иза куће, са дрвеним ролетнама и керамичким камином који не ради? Е, на таквом месту. 

Имао сам девојку, Пени, то је била њена велика бела кућа. Уселио сам се трећег дана са кофером пуним ствари и та четири месеца мој живот је био филм, сасвим пристојан филм. Савршене груди, и те ноге као из новина, дуге и беле, право добре, умршена коса и пристојан кревет, топли оброк и љубав, мислио сам - могао бих овде остати читав живот и ни трена не помислити на свет, само косити зелену траву сваког трећег дана, изјутра, док сунце извлачи из мене последње капи драгоценог алкохола, правог црног вина које смо пили у дугим ноћима гледања и превртања тема, од гламура филмских дива до неугледности паса луталица, и присећање оног крошеа којим ме је оборила на земљу оног дана када смо се срели. И тако сваку ноћ. 

Поред свега тога, удобне жене и фантастичног кревета, поред свега што би средњовечни грађанин пожелети могао, нисам био један од оних кућних паса, што само спавају и понекад залају, само забаве ради. И поред жестоке жеље да постанем кућни пас, није ишло, није никако ишло, купио сам двоглед и почео да се занимам комшилуком. 

Имао сам пар сјајних комшиница прекопута, Вивијан и Мишљен, неке францускиње које су сваког јутра пиле пиво на тераси и гледале у сунце, повремено се смејући фризурама дечурлије која је ишла у школу, или у играоницу, или да испијају пиво до три послеподне, несвесни да бацају низ ветар, или реку, најбоље сате својих малих живота. Вивијан је била коврџава плавуша са благо укривљеним носем и малим француским грудима, смејала се на моје лоше форе и то ми је било довољно да мислим о њој понекад. Волео сам Пени, и њене омлете, да се разумемо, волео сам и њеног кера, волео сам их више него било шта у животу, да се разумемо, али нешто ми је није дало мира, као да ми је неки од модерних богова говорио да ја нисам кућни пас и да је то проблем, свакако. Мишљен, она је била плава и имала је огромне груди, солидно велико дупе и карактер попут једне од мајки са југа, оштар, а опет нежан, један од оних што чини да никад не знаш хоће ли те покосити крошеом или те привити на груди и волети, на трен. 

Тог јутра, стучен неком меланхолијом и погледом на мокре тротоаре, седео сам у кухињи и испијао кафу посматрајући Пени како покушава да се увуче у неке уске фармерке, журећи на посао. И сам сам нашао неку шљаку, у магацину старих телевизора, и требао сам бити тамо пре осам. На сату је писало осам и четрдесет и пет, а ја сам одлучио да останем код куће, слушајући звуке ципела и браве, а потом и тишину коју је Пени оставила за собом, одјуривши на посао. Седео сам још мало тако, приметивши светло у кући прекопута, и одлучио да се јавим комшиницама, жељан да убијем бол који ми је биствовање кућним псом доносило. 

Скоцкао сам пар пива и позвонио на врата, киша је падала по мени још добрих два минута док неко коначно није отворио врата. Била је то Вивијен. Рекох - ћао. Лагано је одгурнула врата, пустивши да се сама затворе пред мојим великим носом. Позвонио сам још пар пута, спуцан депресијом, желећи промене, киша је падала, и пиво је било мокро, коса ми је била мокра, гаће су ми биле мокре. Након још пар минута константног узнемиравања, зачула се брава и отворила су се врата, овај пут то је била Мишљен. Рече - ћао, уђи, и пропусти ме унутра. Сео сам у фотељу и меркао полуголу Вивијен која је очигледно имала превисоко мишљење о себи, још једна од оних малених пудлица у овом граду, ружних као враг, са ставом персијске принцезе, сувише савршене за обичне смртнике, те вражје креације. Ум ми је, иако огорчен због толике количине равнодушности у њеним очима, био поприлично бистар, а она, иако празна изнутра, чинила се као пристојан лек за моје муке. Пришао сам јој и упитао неку глупост, типа - хоћеш ли чај? Само се насмејала, курвањски, и лагано рекла - пали. Океј, рекао сам, невољан да се трудим. А у глави ми се вртео стих - бацила је све низ ријеку... 

Поново сам седео у фотељи, а Мишљен је села прекопута и отпочела неку луду причу о уметности, климао сам главом само, чекајући предах. Вивијан је дошла и ставила чај испред мене, потпуно врео чај којим сам опекао језик. Чучнуо сам пред Мишљен и ставио јој руке на бутине, гледала ме је само, ставио сам јој руке на груди, и даље ме је лепо гледала из фотеље, а онда је уследио кроше вредан олимпијског злата, пао сам на земљу, потпуно ошамућен, и испљунуо крв. 

На сату је писало осамнаест и двадесет и два, извукао сам се из куће лудих жена, киша је стала, и прешао улицу. Пред вратима броја осамнаест, у улици Ослободилачкој, чекао ме је кофер, сасвим сигурно мој кофер, са поруком закаченом за њега - не звони, просвираћу ти метак кроз колено. О, Пени, ма дај, није као да сам спавао са њима или нешто, рекао сам и позвонио. Пар тренутака касније, на вратима се појавила Пени, лепша него икад, и репетирала пиштољ. Отрчао сам низ улицу, још једном, као улично псето, оставивши целокупну имовину и два зуба, жену коју волим и топле омлете, жељан још које године једења компота и спавања на клупи, свађања са циганима и љубави са дебелим женама. 

Слични текстови:

  • Београдски метро 2014 Кад сам био клинац, страшно сам желео неки вид брзог и ефикасног превоза до града. У бусевима се углавном стајало, по сат времена у једном правцу, а када би сео, увек би са стрепњом дочекивао следећу станицу, јер су ту увек… Прочитај
  • Сасвим сјајно Ушли смо и сели одмах код врата у наше фотеље. Она је избацила своје цигаре на сто и ја сам избацио своје јефтине крџе на сто. Конобар који је седео за столом код шанка махну нам руком и дигну руку са два прста што је значи… Прочитај
  • Сав наш бол Стајали смо на пустој улици под уличном светиљком. Он и ја и она. Пришао сам му, одгурнуо ме је. Кренуо сам да га ударим у браду, али се измакао. Ударац у око. Бол пробија лобању. Неко ми је једном рекао да је то зато што… Прочитај
  • Дискретни јахач апокалипсе - прелудијум Некада давно, постојала су четири јахача Апокалипсе. Данас, постоји само један, дискретни јахач, последњи. Екипа се распала, свако је отишао на своју страну. Не може се више витлати бојним секирама и змијама или ројевима му… Прочитај
  • Драго ми је што сам те коначно срео Вечерас је било сјајно вече. Седео сам са мојим људима, па смо мало прошетали. Сјајна шетња, само низбрдо покрај огромних вила које никада нећемо моћи да приуштимо. Осим ако постанем прљаво богат и познат, једног дана. Онда… Прочитај

6 коментара:

  1. Džiadžojka Džiadžojkić13. август 2012. 00:54

    Tvoji junaci stalno bivaju prebijeni by women.  Do skora su bili samo šamarčići, sada, vidim, i zubi ispadaju, repetiraju se zolje... Ako ćeš da gineš, molim te, bar uradi nešto vredno mrenja, da se ne nerviram ovde.

    ОдговориИзбриши
  2. Једина нестварна ствар у том пасусу, нису ми испала два зуба. Да ме је покосила крошеом, покосила ме је. И да је имала мекано тело, имала је. Шта ти мислиш, да бих ја могао да пишем којешта да ми се ништа у животу не догађа? :D

    ОдговориИзбриши
  3. Džiadžojka Džiadžojkić13. август 2012. 16:17

    Ti si Mitomančiću jedna metla bez drške.  :))

    "Crveno je, kuda tako srljaš,
    Malo vežbaj, malo suđe peri...
    U junaštvu se umeri.
    Jooo-oooo-OOOO-j kako to, parabaribi!
    Jooo-oooo-OOOO-j zašto to, pam param pam param!
    ...U saradnji vedrije se živi,
    Ništa dobro ne biva od svađe."

    :D

    ОдговориИзбриши
  4.  Tako je - ko tebe kamenom, ti njega hlebom! :D Bravo Mitiću! xD

    ОдговориИзбриши
  5. Ajde beno jedna, nije to do hleba, nego do nestašice kamenja. :P 

    ОдговориИзбриши

Copyright © 2025 БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren