Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. август 2012.

О уметности

Слушам тону људи - самостални уметници, беспослени зидари, хипстери, професори, запослени клошари, фанатици, лепотице, пропали спортисти, дебеле жене и камионџије. Нађе се ту, чак и понека курва. Оне су, уствари збирка знања свих ових, изнад побројаних. Сведоци пропалог света. Причајмо о уметности вечерас. Или не. Видећемо куда ће нас одвести ове речи. 

Пречесто се сусрећем са људима који мисле и живе једну јако моћну мисао - ја стварам! Знам, сећам се када сам тек почео да пишем, и ја сам био у фазону - ја стварам! И чињеница је да ти ствараш. Ја стварам, ми стварамо. То је оно што људи раде. Стварају. Откад су чули за сам концепт Бога и стварања, као и за ону тезу да нисмо сами настали већ да нас је извајао Бог, људи не раде ништа друго него упорно имитирају Бога, покушавајући да створе нешто ново, другачије од свега што постоји. Не тврдим да је стварање лоша ствар, али тврдим да је "ја стварам!" идеја претерана и нереално распрострањена, као коров.

Замисли, питаш - хајдемо на кафу? и добијеш одговор - Не могу данас око четири, сликам. Мислим - изнајмљује атеље, плаћа по сату, жели више од живота, у реду је... Кад оно - слика на тавану. Па, добро, јебем му матер, шта, само дођеш, седнеш и кажеш себи - сад ћу мало да сликам, да будем уметник, баш сад, у четири сата послеподне, по средњоевропском времену?

Сви су постали уметници. Учлањен сам у једну групу на фејсу "Поезирање". Гомила људи који мисле да умеју, викенд песници. Неки, заиста заслужују сјајну звезду на поетичном небу, али већина... Боже, у животу нисам видео већу скупину неостварених људи. И сви устану ујутру, одвоје двадесет минута уз кафу и набацају пар клише речи, толико излизаних да се јежим када их прочитам. Двадесет минута за најгору песму на свету. Онда оду на посао, а када се врате, укључе своје мале рачунаре и одвоје бар два сата да лајкују и коментаришу друга треш остварења, стварајући пријатеље успут, који ће сутра увече, са ногама у лавору, величати њихова треш остварења.  

Фризерка мисли да уме да пева и осећа се као Адел(а) (она дебељуца што заиста уме да пева), то што излазим са пола увета нема везе, важна је уметност, уметност изнад свега. Доведеш керамичара да ти постави плочице, а он си да уметничку слободу, јеботе. А теби жена звоца. Одеш код курве и она те пита - могу ли да извајам бисту твоје главе, ако ме разумеш? Докле више?

С друге стране уметности, имаш и оне форе - позовеш писца и наручиш причу. "До јаја, као, то је као омлет драги, сад ћу да ти је смућкам, а какву би причу желео? Са понијима? И розе тинејџеркама које се возе унаоколо и шеве старије момке, твојих година? Па, кад већ знаш све, што је не напишеш сам, момак?!" Стварање таквих дела је злоупотреба уметности, кажем вам, и може се толерисати само ако је ауторов опстанак угрожен, тј. само ако нема 'леба да једе. 

На нешто најближе мом поимању света сам наишао код неколико професора математике. Једино код њих. Иако презирем математику, углавном због проблема које њена захтевност поставља пред моју лењост, људи који предају математику размишљају на један доиста добар начин. Реализам, добар оштар реализам, уз поимање наше безначајности и прихватање више силе. "Први гутљај из чаше зване наука направи те атеистом, али на дну чаше чекаће те Бог", рече Вернер Хајзенберг. "Или лудило", додао бих ја, само да ми не треба савезник на небу, неко на кога могу да се ослоним чак и кад немам на кога да се ослоним, творац и спаситељ, неко ко разуме све те комично лоше ствари које проживљавам као још једно изгубљено јагње из његовог стада, неко коме је стало. И зато, Боже, увек ћу бити на твојој страни, био ти горе или не, ако те нема створићу те, ако си горе, још боље, изгрлићу те и изљубити, захвалан за ову улогу коју си ми доделио, улогу пропалице и феникса, у овој Божанственој комедији. 

Телевизија нам је усадила идеју од усамљеном јахачу и сви су усамљени јахачи, ствараоци, важне ствари иду прве, ако си читао Коеља, онда оног тренутка када склопиш књигу треба да обавестиш свет о томе како је Коељо генијалац, а самим тим што ти је узор генијалац, надаш се да си и ти повукао мало те генијалности и да ћеш и ти бити до јаја. Свет је пун клинаца који мисле да је уметност једна добра ствар. Можда, за прекратити викенд, али за читав живот? Никако. За пар година ће свет бити пун разочараних клинаца. Кад схвате да њихова уметност није довољна, ни довољно добра, за свет. Они, који одбију да поверују у то, и наставе да пишу и гурају свој треш напред, они ће бити доиста сјајни политичари. А остали ће остати јебени уметници у покушају, шишаће и певаће, мешаће наранџасте и беле плочице, сексаће се на вајарском точку...

Но, све што сам желео да кажем је да нису сви рођени за све. Неко је рођен за уметника, неко за берача малина. Тек ту и тамо, понеко би, довољно упоран и незадовољан, пребегао преко, од камионџије до адвоката, или од адвоката до лађе капетана, свеједно...

Као што рекох, сви су постали уметници. И што је најгоре, нико не може да их спречи, да униште свет.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren