Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

04. јул 2011.

О највећем икада

"Истина је, сине мој, да се у овом граду величина писца мери величином његовог носа, па према томе, ти си највећи писац који је икада ходао улицама овог града."

Ћале ми је рекао ово оног дана када ме је избацио на улицу. Каже, највећи си, а да би то и остао треба ти искуство. Искуство је на улици, а не замраченој соби са пар вуду луткица и једним старим телевизором који хвата пет канала. И тако сам ја, помало носталгичан од првог дана, кренуо у бели свет. Пар стотина километара, ретка младалачка брада и један дугачак нос су били све што су људи у мени видели. Они, наравно, нису чули за ону изреку, те, нормално, нису знали да сам ја највећи писац свих времена. Опростио сам им, макар оним ретким који су били скотови према мени. Осталима нисам, нит ли планирам. 

Причао сам са једним богатуном, нешто старијим од мене, уз лажни осмех пун надувеног причао ми је о својим путовањима и страшним догађајима који се никада нису десили. Зенице су му се шириле и скупљале, а он и његове паре су се само шириле. У том тренутку сам се посвађао са судбином, јер таквим као што је он не треба дати ништа сем бочице отрова и парчета морнарског конопца, мада сумњам да би знао како да га употреби. Када сам му испричао да сам највећи писац свих времена, он се само насмејао. И од тада, ма где да одем, чуо бих тај исти смех кроз друге људе, смех који попут чекића удара у чело, а неизмеран бес би ми цурио низ лице. Чудно је то, како у тако младог и малог човека може стати толико беса. Још је чуднија величина којом тај исти млади и мали човек обуздава свог демона, звер која дивља унутар њега, пламеног коња који трчи пространствима његове душе уништавајући све пред собом. 

Једног јутра, док сам спавао под ведрим небом, у сну сам се пробудио, а гавран је слетео на моје лице и ишчупао ми око својим грозним кљуном. Онда сам се стварно пробудио, не отварајући очи пар тренутака, чисто да се уверим да је све то био само сан. Када сам коначно отворио очи огромни гавран је слетео на моје лице и недавши ми времена да се браним грозно ми откинуо око, као да је дугме на некој старој кошуљи. Знајући епилог из сна, потрчао сам најснажније што сам могао и бацио се на птицу која је још увек ниско летела.  Крештећа неман се бацила у напад, а ја сам, необазирући се на његове убоде и ударе, покушавао да му отмем моје око из канџи. Када сам већ почео губити битку, почео сам са два прста да шарам по џепу и коначно извукао пенкало које сам истог трена забио у његову велику црну главу. Он се лагано преврну у страну остављајући моје око на зеленој трави. 

"Ја сам против целог света, још и ти ме јебеш!", рекох мртвој птичурини, помало беспомоћан, уплашен, више због тога што се мој сан обистинио него што сам изгубио око. Стрпао сам мртвог гавру у торбу, а око у џеп, попут кликера. Одлагао сам сан што сам дуже могао, плафон неке старе зграде ми се приближавао све док нисам заспао жмурећи у страху од смрти. Те ноћи сам сањао како у уличној тучи са једним јаким сељачким сином губим уво. Пробудио сам се уплашен, страшно уплашен и решен да никуда не идем читав дан, надајући се да ћу преварити судбину. Тешко је рећи да ли је то била заиста судбина, али је свакако било нешто сасвим блиско њој. 

Нисам нигде ишао читав дан. Ништа ми се није десило. Кваран осмех је блистао на мом лицу, осмех победника. Следеће ноћи нисам ништа сањао. Рекох, готово је, и пођох на пут, пут кући. Негде успут, наиђох на сељачког сина коме сам случајно срушио пар диња које је продавао, те се он разгневи и састави ме десницом, а ја поново пенкалом избодох непријатеља. Његов гнев порасте док сам му цепао црева, те ме он шчепа за главу и одгризе ми уво. Мислио сам о томе као о још једној катастрофалној провокацији судбине, не схватајући виши смисао, не сагледавши већу слику. 

Те ноћи сам мирно легао у сено старог амбара на само пар стотина километара од мог града. Нисам се више плашио, јер сам схватио да нема смисла више. Сањао сам како сам највећи писац на свету. Тог јутра сам написао своје последње дело. Након неколико дана сам стигао у свој град, а људи као да су заборавили моје копље и шта оно представља. Отац ме је дочекао са речима: "Ти си баш брдо ствари проживео, хах?", и грозно се насмејао. Ударио сам га у браду, захвалио му се, а потом се стропоштао у кревет у мојој соби. Добио сам грозницу од инфицираних рана, а на питања да ли верујем у Бога и да ли желим свештеника одговорио сам: "Верујем у Бога, јер немам избора. Ја ћу бити славан тек после моје смрти, а једини начин да то видим је тај да Бог постоји. И не, не желим свештеника, јер сам се цео живот кајао због милион ствари, те ми је он сада непотребан. Боље ми пошаљите неку прелепу нимфу или боцу квалитетног вина да ми разгале душу..." Жртвовао сам много, све за славу, и све против моје воље. И имам велики сломљени нос. Изгледа да сам највећи писац свих времена, зар не?

2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren