Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

03. јул 2011.

Потоп

Само је седео тамо, у том маленом ћошку, слушајући жубор пијаних гласова. Њега није занимала музика, ни пиће, ни жене...Ех, жене. Некада је умео да воли. Волео да је воли. Навикао је и да боли, али бол је временом растао, а он је почео да пије лекове. Узимао је неки лек за умртвљивање бола, бола који чак није био ни стваран. Душа би га заболела најстрашније од само једног погледа. А виђао ју је сувише често. И у сновима, и на јави. Понекад би сео и запитао се има ли смисла тако нешто чинити себи? Дозвољавати такву рањивост, до сржи, до крајњих граница издржљивог. Њени предивни осмеси су му изгледали лажно, а она је била лепа, онако хемијски лепа. 

Та хемија је зајебана ствар. Може учини принцезу од жабе, али не може од коња направити принца. Он је био глуп, а она још глупља. Две различите глупости, уједињене у вечну самоћу једног и вечну самоћу другог. Он је био сам са собом, онако тешким, а она је увек била са неким, и увек сама. Он је тонуо у себе, а она је тонула у љубавне играрије оних којима то ништа не значи. Обоје су били весели и тужни у исто време. Он је мрзео, она се смејала. Они су монструми.

Сада тај старац у неизбораној кожи седи сам, поново сам, и гледајући плес једне усамљене муве на његовом крилу испраћа своју драгу која одлази, одлази мутним водама на кристалној лађи. Она не зна да ће та лађа нестати у поноћ. Он зна, и као да се злокобно цери на трен, а онда покуњено гледа у под, плаче, саосећа, а потом се поново злокобно цери испуњен тужном радосном слашћу. Потонуће заједно. То ће бити једино што ће икада учини заједно. А могли су да покоре свет. Могли су да буду Бони и Клајд. Барби и Екшнмен. Мачка и Мићун. Могли су да буду један соко раширених крила који лети у висине до којих никад нико није дошао. Могли су, а нису...

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren