Круг око блока

Те ноћи сам седео са Џеком и још пар компањона, пили смо и картали се. Ништа посебно није наговештавало ишта бољу ноћ од претходних пет. Месец је и даље стајао горе, сјајан и велик, улична светиљка испред Џекове гајбе и даље није радила, а ми смо и даље били пијани и безнадежни. Понекад би неко преврнуо сто или извукао какво хладно оружје и то је било све. О Боже, уморан сам од овог живота. 

Ујутру сам се пробудио ослоњен на Џека, у руци је држао нож и изгледао је спокојно као какав клинац. Ослонио сам се о његово колено и кренуо да устанем, поскочио је. "Исусе! Да ли си ти нормалан?! Замало да ми око ископаш!" "Сам си крив Томи...Увек опрезан!", рече ударајући се у груди песницом. "Курац си ти опрезан. Могао сам те однети са све столицом, не би ништа приметио." Изашао сам напоље и обрнуо круг око блока. Било је обично, занимљиво и заморно. Ништа није занимљивије од обичних људи на овом свету, јер уметника, будала и политичара има свуда и довољно за још три века. Полако почињем да мислим да су сви они једна те иста багра и да је свако из те масе и уметник и политичар и будала.

Када сам стигао на крај, а уједно и почетак круга око квадратног блока, угледао сам нешто што је превазишло сву досадашњу обичну занимљивост малих људи. Стари Ал, човек који мрзи цео свет, је раскопао улицу безуспешно покушавајући да пронађе пукотину на канализационој цеви испред његове радње, а десетак клошара, пре свега џентлмена, су седели са стране и вриштали од смеха. "Стижем Алфи", рекох и скочих у рупу. Никад нисам волео те сељаке који само седе са стране и хране се туђом несрећом. Ма колики смрад био тај несрећник. Ал ме је само зачуђено гледао док сам избацивао земљу, а делегација је ућутала на трен. Након још три замаха лопатом, цев је зашиштала и бум - Ал и ја до појаса у градској чорби. Поново су вриштали. Извукао сам се некако, а онда пружио руку Алу, говнару који ме је хиљаду пута пријавио због овога или онога, није више ни важно. Ал ме је гледао чудније него све те незанимљиве будале које су седеле унаоколо. Па добро, шта сад, испао сам добар, морам сада да сносим последице. Скинуо сам се на сред улице, и све што је остало иза мене су биле панталоне, ципеле и бела испрекидана црта.

Улетео сам у Џеков стан, и даље је смрдело на грех, сувише много грешника на једном месту, осети се. Пајтоса није било, он је спавао на поду, а његова девојка је нешто лепо кувала. Имала је добре ноге, али то и није важно, и имала је те усне и тај луди поглед као да ће ме убити сваког часа, ни то није важно, и само сам хтео пар тренутака са њом насамо, али их никада, за име Бога, нисам могао добити. Рекох јој: "Бејб, теби треба прави мушкарац. Пођи са мном у рај." "Побогу, не носиш чак ни панталоне", рекла је. "Дуга прича", рекох: "Али, веруј ми, тако сам добар, добар у овом живљењу, веруј ми." "Верујем ти", рекла је. Привукао сам је себи, а онда је Џек одједном улетео у кухињу. "Шта то јебено радиш?! Јеботе!" Окренуо сам се ка њему, пришао полако, загрлио га и рекао: "Џек, друже, тако сам јебено добар у овоме", и насмејао сам се искрено, из дубине душе. Упитао је: "У чему?" "Уживљењу, Џек, у живљењу. Не животарењу, живљењу." Ухватио се за главу. Ударио сам га, пао је. Онда сам полако ишетао напоље, сунце је грејало, а воз за негде креће ускоро. Можда још један круг око блока и то је све.

Прочитај

Наслов нема

Пробудио сам се, жив, опет. Устајем, ал' нешто ме вуче доле. Онда легнем и буде ми боље, лакше. Лежим тако и тражим смисао и лек.

Понекад ми се чини да сам дошао до врхунца себе, а уједно и до дна живота просечног човека. Нема смисла све ово што гледам око себе, а нема ни лека. Не могу тек тако да се прилагодим, незгодан је ово свет. Ова соба је топла, тиха и добра - права ствар. Када бих могао да никад одавде не изађем, да никад више не видим те њушке које чине свет, био бих мало боље. Не бих био срећан, јебеш га, за то треба много или мало, а најчешће је то једно те исто.

Направим напор понекад и позовем неке људе на гајбу, и ту се пије и смеје, глумим да ми је до јаја, а мрзим те људе и једва чекам да престану да додирују моје сувенире, да листају моје књиге, да гледају моје слике и дишу мој ваздух. Нарушавају ми мир, а то мрзим више од свега. Знам можда пет људи који ме не нервирају, и ти људи су сушта супротност мени, повучене добричине од два метра. Са њима могу да разговарам сатима, данима и није досадно, добро је чак. Али, време пролази, ветар их полако односи, а ја остајем сам, овде, међу зверима које уништавају све, прљају чистоћу простора у ком почивам. А жене? Жене су друга ствар. Волим жене. Са њима могу сада и увек да проводим време, да слушам њихове мале приче, да гледам те њихове беле ножице и те лепе осмехе...Углавном ме воле, волим и ја њих, као пријатељ сам добар, али сам тежак као црна земља за било шта друго.

Не знам, ово пишем и звучи смешно, исто патетично као и раније, али знаш шта? Боли ме патка шта људи мисле. Није више ни важно...

Имам још један проблем, трипујем се да ћу престати да пишем ако заволим неку женку, а то је срање, као кад мораш да бираш између музике и пића или чоколаде и бурека или...Слушај сад. Забодем и не знам шта да ставим под треће "или" и одем на Гугл и након претраге, искочи, нико друго до ја. Пази, у прошлости сам решио проблем, и сад се појавим. Ево, гле - Решење. Понекад се запитам, као сад, да ли сам обрнуо круг и дошао опет на почетак? Вртим се са истим безначајним и тако да их назовем, "реторичким" питањима. Како другачије назвати питање без одговора? Ето видиш. Ово питање ти је чист пример безначајног реторичког питања. Јебеш то све, већ ми је боље. Одох да устанем, па ћу да видим да напишем нешто право, а не више ове патетичне тужбалице. Терапија успела, пацијент жив, опет. 

Прочитај

Ја имам проблем (можда не више)

Ја имам проблем. Не могу да кењам, не могу јебено да спавам, не могу ништа. Замислите коња који сам себе зауздава. Е, тај коњ сам ја. Написао сам пет прича откад сам рекао да ћу ређе објављивати ствари и само једна је иоле ваљала и објавио сам је. Напишем пола и онда све избришем, јер није довољно добро, а ја тако хоћу да буде добро. Лежим у кревету са угашеним светлом и мртвачком тишином и не могу да спавам. До пре пар дана бих само легао у кревет, наместио се било како, затворио очи, проживео неки луди сценарио у глави и заспао за трен. Сада само лежим, мртав, затворим очи и покушавам да проживим неки луди сценарио, али ми мозак каже: "Овде ти фали јебени зарез, а ова реченица у којој описујеш собу ти уопште није потребна." Шта кој курац?!

И кева ме трипује, ужас један. Поставила жена неке оштре кактусе на степенице. Хм, како да вам објасним бре...Степенице су завојне, једноставно круже око једног подеста који блеји у средини. Уствари, не круже него...коцкају. Правоугаоне степенице. Требао сам да нађем слику, јебем ти. Е сад, немам ја ништа против кактуса, добро је то цвеће, жилаво, волим их чак, него имам ту гадну навику да трчим уз степенице завијајућу телом на ту страну где су кактуси. Имам трип да ћу једном тако да се саплетем и пробуразим главу са хиљаду оштрих и дугих игала, јер сам будала и увек трчим уз степенице. Такође ми иду на куру и сви они који мисле да су величина. 

Живим живот мртвачки уморан, само бих да спавам, а проклети мозак ми не да. Боли ме све живо кад пада киша. У праву су они да старе повреде саме праве прогнозу. Имам теглу неког немачког крема поред кревета и имам плазму, али шта ми вреди када је крем сада пао изван домашаја проклето кратког кекса. Није плазма крива, волим плазму, него сам сувише глуп да се сетим да донесем кашику. 

И тако...Хиљаду тих проблема, испитни рок је ту само споредна ствар, незадовољан свеукупним животом пантљичаре вапим за променама као прави револуционар. Штета што сам тврдоглава старомодна мазга, можда бих и могао да променим на овом свету. 

Али, све у свему, кад застанем мало у својој манитости и сагледам ствари...Па ја пишем тек годину дана и нисам јебени Кнеле, не мора све сад и одмах, читао сам јуче биографију Бука и како је био срећан када су му објавили једну песму, а писао је тек пар година. Човече, фора је да пишем за себе, лепо, као сад, да ме боли патка за све и да људи читају ова срања што пишем, јер неко има урођени таленат за то, да кења, и не треба ти ни школа за то, јер у тим стварима једина разлика између школованог и нешколованог дрипца лежи у неколико великих и тешких речи као што су елоквентно, доколичари, списатељ, утилитаризам, ниподаштавање... 

Мислим да би то било све што имам да кажем за сада, срце ми је мало мирније, а и даље немам кашику за крем и мршти ми се кунг фу панда са постера који скрива једну ружну струјну кутију. О Боже, какав свет, какав луд свет!

Прочитај

Ти људи

Сунце ме је затекло за избразданим тешким столом, а глава је причала своју причу како је најбоље умела - одзвањајућа мачка је скакала по мојим рецепторима за бол. Нисам био весео, јер сам се сувише много пута пробудио овако да би ми то била нова и драгоцена ствар. Неко би ме упитао: - Па шта драгоцено има у мамурлуку, ког врага?  У мамурлуку лежи живот, рекао бих ја. Ту су успомене од синоћ, било је добро - мора да је било добро и иако се осећаш као говно тренутно и знаш да немаш ништа, довољно је да се сетиш пар ствари кроз маглу и да ти тај дан буде леп. 

Неко је позвонио. Устао сам и отворио врата. Била је то џангризава баба из суседног стана. "О Боже", рекох, "Шта хоћеш?" "Хоћу да престанете да сакупљате те, те људе са улице." "У реду", рекао сам и затворио врата. Звонила је поново, али сам ја већ био далеко од ње, смирен на својој дрвеној столици. Почешао сам се по глави, а рука ми је остала плава. Не поново. "Хало Жак? Покупи неко друштво и дођи горе." "Ту смо за пар минута. Стандардно?" "Стандардно." 

Мало сам разгледао стан док сам покушавао да скинем флеке од мастила са чела и учинио ми се право занимљив. Једини проблем са тим проклетим мамурлуком је тај што човек не види те неке занимљиве ситнице које могу да направе разлику између доброг и лошег дана. На пример, у ћошку те велике собе у којој сам имао само тај сто и тону столица стајала је нека скулптура од ливеног гвожђа. Никад је раније нисам видео, вероватно зато што ми је стан увек био пун тих људи са улице. Таман кад сам почео да разматрам шта би требало да представља, неко је позвонио, једном и дуго. Отворио сам. Био је то Жак са две боце вина и две оскудно одевене даме. Њих две су селе на шкрипаве дрвене столице, а Жак је отворио вино. "Шта има Арчи?", упитао је након што је сипао девојкама по чашу. "Видели смо се синоћ. Шта ме то, ког курца, питаш? Знаш и сам да сам преспавао читав дан." Њих две, танке роспије из центра које су биле само ноге, дуге лепе ноге, су се кикотале свему што би Жак или ја рекао. И јебеш га, након треће чаше ти постане свеједно, почео сам и ја да се смејем са њима. 

Након још три боце јефтиног вина, схватио сам да нисам завршио чланак за јутарње новине. Није да сам марио, али стварно ми се није селило одавде, било је добро и пространо, имао сам велики масивни сто и старицу која се и даље буни као у време револуције и то је била права ствар. Сео сам за сто и почео да пишем. Рекох: "Тише тамо!", али нико ме није чуо. "Курве, марш напоље!", кипео сам, али ме је сачекало само једно: "О'лади Арч". Бацио сам флашу о зид, оне су се и даље кикотале, а са њима и Жак. Флаша чак није ни пукла. Лежала је доле читава и то је била увреда за мене. "О Боже", лагано сам изустио. Жак је вриштао и трчао у круг, а ноге су се кикотале. Ухватио сам сјајну скулптуру од гвожђа и ударио Жака по глави. Пао је и остао да лежи у локви крви. Две танке даме из центра су истрчале вриштећи као жене. "Ох, ох..." Завршио сам чланак, Жак је и даље лежао доле, само је било мало више крви. 

Скинуо сам се и легао у каду. Вода је шуштала и ништа се друго није чуло, чак ни она луда старица из суседног стана која је пречесто вриштала. 

Прочитај

Проглас

Драги читаоче, пре него нешто почнеш да читаш овај текст молим те да попуниш ову анкету десно, веома би ми значило. Сада када смо то решили, имам пар озбиљних ствари да ти кажем. 

Од данас па надаље нећу писати сваки дан. Уствари, писаћу, али нећу објављивати овде. Размишљао сам о овоме већ пар дана и сада ћу покушати да образложим зашто сам донео ту одлуку. 

Прво, нисам задовољан  већ дуже време мојим причама. Једноставно, није то то. Имам по коју добру реченицу ту и тамо, али нема поенте, поуке, не преносим никакву поруку читаоцима, а требало би. Пишем као мува без главе, само седнем и жврљам. Не иде то тако. Такође и стил ми је слаб, то сам закључио скоро. Често правим грешке које већина вас не примећује, али ја их видим и то је проблем. Све то заједно ме чини незадовољним и зато сам одлучио да пробам нешто ново. Читаћу више него што пишем, а писаћу полако и одмерено. Прво ћу стварати концепт, потом писати, а након тога се посветити уређивању те приче на најбољи могући начин. Такође ћу се трудити да приче не буду обичне, да имају неку поруку и да, за разлику од мог досадашњег писања, буде што мање мене у причама. Трудићу се да поштујем бар основна правила писања, јер мислим да са овим што пишем сада нећу далеко стићи. 

Друго, циљ свега овога је да читалац оде задовољан са блога, а не само краћи за десетак минута живота. Наравно, још важније од тога је, ма како то себично звучало, да ја будем задовољан. Мислим да имам тај неки потенцијал, много људи ми је то рекло, али сада треба да се потрудим да  те добре реченице и добре заплете мало уредим, обучем у златно руно и проткам неким битним порукама више него фикс идејама којима су била зачињена моја досадашња дела. Ако се могу назвати делима. Једна ме ствар мучи. Нисам сигуран да ли сам напредовао временом или сам се покварио. На почетку сам писао добре ствари, мрачне приче, али биле су кратке и грубе, а сада пишем сасвим обичне приче, али су нешто дуже и финије уређене. Не знам ни сам, али мислим да би комбинација мене са почетка и мене од сад можда била права ствар. Уосталом, видећу то како време буде пролазило. Једино што сам схватио - схватио сам да желим да напишем квалитетну ствар више него да будем објављен негде. Сад сам, такође, схватио шта ми је профа говорио у средњој о писању и свему, и био је у праву човек, ал' ваљда је требало да прође неко време да бих то схватио. Како год било, потрудићу се да окренем нови лист. Ако то којим случајем не упали...Па, макар сам покушао. Свеједно, у свако доба могу да одем да перем судове у Енглеској и да ми буде лепо, као Орвеловим момцима. 

То је све што сам желео да вам кажем. Поздрав! 

Прочитај

Хвала

Соба пуна дима, камара пара на столу и нови шпил у вештим рукама...Играли смо већ дуго, а нико се није дигао од стола читаву ноћ. И док је мали Исус носио крст уз брдо, ја сам мртав хладан повукао даму на деветнаест. Мало зноја се појавило на мом челу, тек онолико да покаже како изгледа човек у паклу. Док је Јоца поштар грлио новце, лагано сам устао и отишао до купатила. Умио сам се хладном водом, погледао се у огледало и видео мрак. Упале црне очи, коса разбарушена, лице безизражајно, отупело од хиљада животних шамара које сам себи лупио. Стегао сам песницу желећи да осетим нешто, било шта...Ништа нисам осетио. Ударио сам из све снаге у огледало - да, жив сам. Црвена крв је полако капала из мене, а огледало је приказивало хиљаду ситних приказа који су личили на мене. 

Доста је. Изашао сам напоље без речи и пошао некуд, имајући нејасну представу шта ми је чинити. Успут, док сам се борио са ројевима мисли, једна крушка се као светло појавила испред мене, ту, у дну авлије. Излаз. На њу је била окачена једна стара љуљашка направљена од канапа и камионске гуме. Пресекао сам везе маленим трговачким ножићем, гума је пала, а ја сам приступио послу. Излаз. Једино о чему сам размишљао је та слобода, нема више проблема, проклетих слабости, нема више удараца испод појаса, само светло, чисто и лепо, вечни снегови. Док сам се вртео у тим мутним мислима, појавила се ту и мама...Сећам се неких чудних ствари...

Стари и ја смо седели за породичним столом и пили вина, док су мајка и сестра спремале чесницу...Сећам се звона која звоне, а напољу као да је ратно стање, сви пуцају и вичу, веселе се...Али зашто? Христос се роди! О да...Родио се син Божји, Исус Христос. Три мудраца су се поклонили краљу неба и земље, а ми смо славили његов рођендан сада, много касније и много гласније. И био је мир у кући, маторци се нису свађали, стари мачор је спавао код пећи, а птичице су јеле мрвице са ограде. Све онако како треба. Али хеј, не би ваљало да је овако сваки дан. Навикли би се и  онда нам опет не би било по вољи, јер човек је једна чудна зверка - није му добро кад му је лоше, а није му добро ни кад му је добро. Везао сам омчу око врата и попео се на гуму, а затим је одгурнуо. Висио сам ту мислећи о паклу, јер не могу овакав у рај, и гледао бело, све лепо и бело, руке су ми пролазиле кроз вечни снег и био сам тужан што не може опет бити исто као кад сам био клинац, тако тихо и лепо као за Божић тих брескарних ноћи. Онда се нешто десило, отворио сам очи и био сам на земљу, осећао се мирис влажне земље и љубичица је ту израсла, поред, замало да паднем на њу. Грана је пукла, можда стара крушка ипак није била најбољи избор...Благо сам се насмешио и устао.

Па...Обећао си да ћеш доћи опет. Чекаћу те, али пожури баћо мој, како је кренуло склопићу руке, а тебе неће бити...Пожури, и...хвала. 

Христос се роди! Све најбоље пријатељи.

Прочитај

Слепац о свету

Тог поподнева сам отказао интервју који је требало да ме избаци на насловне стране, окренуо се и изашао напоље по новине и пиво. Након пар корака срце је штуцнуло, једна лепа мала дама је седела на клупи сјајна, сјајна од сунца, лепа борећи се са неукротивим праменовима. Није да ме било брига, али имао сам пик на те младе даме са тим пркосом у очима, навикао на борбе са ветрењачама, са благим смешком дочекујем још једну, јер то је оно што ја радим, ударам главом о велики метални гонг, а нисам будиста ни Дон Кихот. Пришао сам и сео поред ње. 

"Дуго чекаш?" "Да, већ пар часова", рече хладно. "Није ти хладно лепото?" Запалио сам цигарету и повукао један дубок дим. "Не, у реду сам...Уствари, ја сам тебе чекала." "Мене?" "Да." "Па...фино изненађење. И ја сам тебе чекао, само мало дуже...један живот дуже." "Је л' истина да си ти бог међу писцима?" "Они који су ти то рекли нису ништа паметнији од конзерве гулаша. Или у најмању руку нису читали маторце попут Достојевског или Буковског...", отпочео сам проповед. "Они кажу да ти најбоље пишеш. И сада и увек. Све твоје приче имају поруку и кажу да си најбољи, у свему", прекинула ме је. "Ти не мислиш тако?" "Не. Не могу да те читам. Слепа сам." "Зашто си онда овде?" "Хтела сам да те питам нешто, јер ти си бог писања." Срце ми је штуцнуло и ја се болно ухватих за груди. Рекох: "Немој, ја ни не знам шта пишем, те поруке измишљају људи којима је досадно и ништа није тачно шта си чула о мени, истина је да пијем много пива и спржим три кутије на дан, само то је једина и права истина о мени...", али она као да није ништа чула осим зујања пчела на цвету иза клупе, ухватила је један немиран прамен и смирила га, као мало дете. 

Било је чудно, отворио сам се, а она као да није чула, седела је ту, поред мене, мирна и хладна, неосетљива на ветар који је почео да дува. "Какав је свет? Ти знаш да га опишеш, зар не?" Ћутао сам. Јебеш га, по први пут у животу нисам могао да кажем истину. Шта би било са њом када бих јој рекао да је овај свет срање, да су солитери високи, дрвеће зелено, а жене пластичне? Шта би рекла када бих јој описао гладне просјаке, сјајне аутомобиле, пушке и крв?Рак грла и плућа у који бежимо од света? Не знам, али мени се не руши тај замак од песка у њеној глави, не...

"Чуј...Кад сам био клинац имали смо ту велику кајсију испред куће и ја сам једног дана одлучио да ту саградим тврђаву. Док су се маторци бавили битним стварима, ја сам мешао блато и слагао делове цигала који су лежали свуда унаоколо. Када сам је завршио, тврђава је имала четири куле, степениште, чак и покретни мост. Имао сам мале пластичне војничиће и играо сам се сваког дана ту. Тврђава је стајала на путу одраслима и скоро сваки дан сам морао да је поправљам, јер би недостајала једна кула или пола зида због тих њихових великих стопала. Сваког дана сам је поправљао, а и нека огромна трава је израсла код једног зида. Одмах сам је претворио у тобоган за војнике и замолио старије да је не униште. Чак су и неки енглези дошли да је сликају да покажу њиховим клинцима са играчкама и компјутерима како се играју деца код нас. Поента је, мала, да имаш маште и да будеш доследна. Једино тако ћеш упознати овај свет." "Шта се десило са тврђавом после?" "Срушили су је, сравнили са земљом и ударили пола метра бетона преко, али то сада није важно..." Седела је ту, непомична, гледала испред себе, гледала и једна бисерна суза јој је склизнула низ образ. "Лоше причаш приче за једног бога", рекла је. Рекох: "Јебига, али зато пијем и пушим за тројицу." Насмешила се, видело се да се труди, али јој није ишло. Лепота...

Неки црвени бус са бројем девет се појавио ниоткуда и лагано стао испред нас. Упитала је: "Који је број?" Рекох: "Девет." "Збогом", рекла је. "Збогом", махнуо сам док је седала на кожно седиште. Бус је отишао, а ја сам остао још мало да довршим кутију опорих цигарета. 

Бацио сам последњу, читаву цигарету на бетон, згазио је, устао и кренуо кући. Увукао сам се у кућу, никог није било, попео се уз степенице и легао на мекани кревет у соби, тај мекани кревет...Срце ми је опет штуцнуло, бол се спустио до пета, вратио се и ударио ме у главу. Раширио сам се по кревету. Идем да спавам, само да спавам...Да сањам нешто лепо, лепоту окупану сунце и подојену ветром...Тај прамен...Да сањам, заувек...

Прочитај

Лилит

Гледао сам је у очи, гледала ме је у очи. Те њене очи биле су на чудан начин плаве, вишеструко плаве, и човек се лако могао изгубити у њима ако не пази, јер та дубина осваја. Упитах је: "Ко си ти?" Ћутала је. 

Окренуо сам се и сео у ћошак. Почео сам да кружим погледом по соби, била је мала и мноштво кутија је било унаоколо. Зидови су били метални и нигде није било врата, само кутије, она и ја. Нисам се сећао како сам доспео ту, а она је само тихо изустила: "Ко сам ја?" Нисам умео да јој одговорим. Онда сам схватио нешто - ни ја нисам знао ко сам. Ни имена, ни успомена, чак ни лице своје нисам познавао. Као да ми је неко чачкао по уму, не желећи да се сетим. Једина сијалица у маленој соби се заљуљала без разлога. Устао сам и кренуо да шетам унаоколо прескачући кутије. Нисам завиривао унутра, али видео сам да је у њима била храна, одећа, алат и једна нарочита секира, оштра и сјајна. Плашио сам се да је узмем у руке, али сам се још више плашио да је она не узме у руке. Осећао сам да би нешто страшно могло да се деси ако останемо овде заробљени. Почео сам благо да паничим и константно сам пролазио руком кроз косу мислећи да је то једини начин да она не посумња. 

"Шта није у реду?", погледала ме је тим дубоким очима и ја сам погледао њу и помислио - лепа је бичарка. Само једна мисао је уследила - љепота. Не лепота, него љепота. Снажна, јака као бик на пролећном ветру. Рекох: "Ништа", и то је била истина. Ништа није било у реду. Случајно сам подигао главу и угледао вентилациони отвор сакривен иза неке ситне решетке. "Хоћеш да идемо одавде?", упитах је. "Може...Али, ко сам ја?", тихо је рекла. "Само ти дођи овамо...а о осталом ћемо да бринемо после." Пришла ми је, ухватио сам је за руке, биле су хладне и нежне, затим сам је привукао себи...и подигао. Имала је те предивне беле груди и то затегнуто малено дупе, замишљао сам само како наслањам главу на њене груди, како ме гледа оним много плавим очима и пушта косу, ох боже, ту коврџаву плаву косу, а она пада...и пада...пада по мени, слива ми се низ образ и губи се негде на мојим грудима. Замишљен тако затетурах се мало, а она ме стегну бутинама око врата све док нисам поплавео и ухватио је снажно за колено, онда је пустила. Рекла је: "Извини, али још мало па сам скинула решетку. Нисам смела да те пустим." "Океј је", процедих кашљући. Нешто је зазвонило поред мене тако да сам скочио - била је то решетка.

Нисам хтео да јој кажем да устане са мене, било ми је лепо, рајски...Свеж ваздух је надирао испуњавајући ми груди, а она је била ту, непомична, на мени. Само је дисала, полако и тихо, горећи као искрица. Онда је устала је и пружила руку да ме подигне. Помислио сам још неку добру ствар о њој, али  и даље се није смејала, тужна из неког разлога, баш као и ја. Подигао сам је горе, поново, и ту су биле мердевине које су водиле бесконачно ка горе, вртоглаво и нестварно. Спустила ми је део тих мердевина, попео сам се. "Кренимо", одлучно је климнула главом, а ја сам пратио то витко тело, то тело, ако треба и на месец. Након неког времена је само застала, окренула се и упитала: "Ко сам ја?" Ћутао сам неко време гледајући у њу, у та уста, носић, груди, образе, косу, свуда само не у очи, само не у те очи, нисам желео сада да се изгубим у тим немирним дубинама, не у оваквом тренутку. Тик-так...време је пролазило, не знам колико дуго, можда минут, можда и десет или сто, није било важно...Само се окренула и наставила да се увија, да врцка тим телом откривајући повремено трачак светлости која је допирала одозго. 

"Стигли смо!", повикала је: "Видим крај!" Осмехнух се благо, нелагодно, помешаних осећања као у супи живота да стојим и не знам да ли сам срећан или тужан или бесан или заљубљен...Не знам ништа, само то тело, те груди, та дубина и та коса, то је свет, један јако леп свет и не желим да видим то што се налази горе...јер, пронаћи ће неког бољег, читав је то свет, много рибе у мору, пронаћи ће неког бољег од мене, а таман сам осетио ту искрицу и зашто, зашто сам морао да јој кажем да идемо оданде, зашто?! Тужан, а тако много светла је око мене, сећам се неких ствари које сам учио у школи, али не сећам се лица учитеља, сећам се неке теореме, неких закона, знања се сећам, али не и људи, не и топлине, не и живота. 

Изашли смо напоље и застали на трен, било је то огромно брдо на ком смо стајали и гледали смо...у пакао. Читав град који лежи пред нама је био у рушевинама, море је ударало с друге стране брда и нигде није било животиње, човека или Бога. Све је било пусто, само биљке изникле из бетона, међу њима и једна ружа, лепа и црвена...Гледали смо тај спектакл, а ту, одмах поред, биле су новине са последњим датумом у историји и говориле су о свету, од корица до корица, није било ни политике ни спорта, само - "У Кини поплаве, Јапан нестао", "Европа разорена нуклеарним ратом", "Америка покошена непознатим вирусом", "Суше опустеле Африку"...Само то, ти наслови и нова карта света, са океаном и пар тачкица. 

"Хеј...Мислим да знам ко си. Мислим да знам твоје име." "Ко сам ја?", насмешила се пакосном дубином плавих очију. "Твоје име је Лилит", рекох тихо гледајући ружу изниклу из бетона, тако лепу и црвену.

Прочитај

Само ти бејбе!

- Ћао лепа. 

- Знаш како,  рекла бих ти исто, али...разумеш ме. 

- Али сам њушка, капирам. 

- Ништа лично.

- Опусти се...Пиће?

- Имам.

- Пољубац?

- Не.

- Макар сам покушао. Знаш, имаш те прелепе ножице...

- Па? 

- Волим такве жене, бејб. Отресите...

Пљас! 

- Довољно отресито за тебе? 

- Сасвим. А и јака си као бик. 

- Диван комплимент. 

- Знам како да удовољим дами. Малени пољупчић? 

- Не бих рекла, њушко.

- Океј је. Знаш да играш?

- Не.

- Ма дај, сви знају. 

- Ја нисам као сви.

- Али ипак имаш пар најлепших очију, груди и ногу у универзуму, све то укомбиновано са том твојом црвеном косом...Одлепио сам бејб. 

- Ти си луд. 

- А ти ниси са овог света. 

- Окееј...Сад си постао безвезе...А таман ти је кренуло добро. 

- Фак. Пиће?

- Може. 

- Изволи. 

- Ружа? У децембру? 

- Све што пожелиш, бејб.

- Али...Ја сам тражила пиће. 

- Ако се напијеш, могао бих да искористим ситуацију, бејб...

- Хахах...Не можеш ти мени ништа. 

- Океј. Ево, узми моје...

- Дивно. Сад још делим пиће са таквом њушком као што си ти. 

- То није битно, знаш и сама. Жвака? 

- Дај. 

...

- Бежи бре кретену, мислила сам на орбит! 

- Макар сам покушао. 

- Њах...Глуп си. 

- Помало. Хоћеш да прошетамо? 

- Нека, прескочићу. 

- Када би сад упао терориста овде и кренуо да пуца унаоколо, ја бих те заштитио бејб...

- О чему ти размишљаш...Какав кретен. Мислим да ћу да идем сад.

- Примио бих метак за тебе, бејб! Волим те! Ћао. 

Након пар тренутака лик са фантомком је улетео у кафић и почео да пуца из неког старог магнума. Бацио сам се и примио метак за бејб. Загрлила ме је јако, а онда пољубила. 

- И...тако се то ради! 

- А?! 

Лик је скинуо фантомку и помогао ми да устанем. Пољубила ме је још једном, а онда устала и из торбице извадила магнума. Упуцала ме је. Добар осећај. 

Прочитај

Нова година

Са новом годином у нове поразе...Ти си била прелепа, али ја сам био преглуп...Али не, ја не признајем ову годину, не, хоћу нови почетак, не, не признајем, четрнаестог ћу вам пожелети све најбоље и загрлићу прелепу девојку, шапнути јој на уво да је волим и бити срећан цело  вече. А сада ћу да заспим пијан као мајка, знајући да сам упропастио једној девојци вече, знајући да сам зезнуо још једну прилику да коначно почнем са једним успоном нову годину, јебену нову годину која се неће нимало разликовати од прошле, а ни од будуће. Срећна нова година лицимери, срећна нова година свима. 

Прочитај