Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

06. јануар 2012.

Хвала

Соба пуна дима, камара пара на столу и нови шпил у вештим рукама...Играли смо већ дуго, а нико се није дигао од стола читаву ноћ. И док је мали Исус носио крст уз брдо, ја сам мртав хладан повукао даму на деветнаест. Мало зноја се појавило на мом челу, тек онолико да покаже како изгледа човек у паклу. Док је Јоца поштар грлио новце, лагано сам устао и отишао до купатила. Умио сам се хладном водом, погледао се у огледало и видео мрак. Упале црне очи, коса разбарушена, лице безизражајно, отупело од хиљада животних шамара које сам себи лупио. Стегао сам песницу желећи да осетим нешто, било шта...Ништа нисам осетио. Ударио сам из све снаге у огледало - да, жив сам. Црвена крв је полако капала из мене, а огледало је приказивало хиљаду ситних приказа који су личили на мене. 

Доста је. Изашао сам напоље без речи и пошао некуд, имајући нејасну представу шта ми је чинити. Успут, док сам се борио са ројевима мисли, једна крушка се као светло појавила испред мене, ту, у дну авлије. Излаз. На њу је била окачена једна стара љуљашка направљена од канапа и камионске гуме. Пресекао сам везе маленим трговачким ножићем, гума је пала, а ја сам приступио послу. Излаз. Једино о чему сам размишљао је та слобода, нема више проблема, проклетих слабости, нема више удараца испод појаса, само светло, чисто и лепо, вечни снегови. Док сам се вртео у тим мутним мислима, појавила се ту и мама...Сећам се неких чудних ствари...

Стари и ја смо седели за породичним столом и пили вина, док су мајка и сестра спремале чесницу...Сећам се звона која звоне, а напољу као да је ратно стање, сви пуцају и вичу, веселе се...Али зашто? Христос се роди! О да...Родио се син Божји, Исус Христос. Три мудраца су се поклонили краљу неба и земље, а ми смо славили његов рођендан сада, много касније и много гласније. И био је мир у кући, маторци се нису свађали, стари мачор је спавао код пећи, а птичице су јеле мрвице са ограде. Све онако како треба. Али хеј, не би ваљало да је овако сваки дан. Навикли би се и  онда нам опет не би било по вољи, јер човек је једна чудна зверка - није му добро кад му је лоше, а није му добро ни кад му је добро. Везао сам омчу око врата и попео се на гуму, а затим је одгурнуо. Висио сам ту мислећи о паклу, јер не могу овакав у рај, и гледао бело, све лепо и бело, руке су ми пролазиле кроз вечни снег и био сам тужан што не може опет бити исто као кад сам био клинац, тако тихо и лепо као за Божић тих брескарних ноћи. Онда се нешто десило, отворио сам очи и био сам на земљу, осећао се мирис влажне земље и љубичица је ту израсла, поред, замало да паднем на њу. Грана је пукла, можда стара крушка ипак није била најбољи избор...Благо сам се насмешио и устао.

Па...Обећао си да ћеш доћи опет. Чекаћу те, али пожури баћо мој, како је кренуло склопићу руке, а тебе неће бити...Пожури, и...хвала. 

Христос се роди! Све најбоље пријатељи.

1 коментар:

  1. Alisa u Zemlji Cuda09. јануар 2012. 23:33

    Meni se svidja. Mozda malo brzopleto, ali dobro je.. VOlim te MIto i VAISTINU, Htistos se rodi! :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren