Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

22. март 2015.

Шта радим када ништа не радим и остали проблеми стварних људи

Седим и радим. То је све. А кад не радим ништа, убијам мозак игрицом за развијање мозга. На питање зашто, имам исти одговор као Чарли Шин на питање зашто пије - зато што у мени постоје ствари које треба убити. Ствари би биле лакше када бих имао девојку, вероватно. Али једноставно не иде. Некад оне немају шта да понуде. Најчешће немам ја шта да понудим. Радим, али нисам богат. Ха, нисам ни близу. Духовит сам само понекад, а и то постаје све ређе. И заиста не умем да разговарам о неким темама које ме не занимају. Већ пар година нисам срео девојку за чији ћу мозак рећи - вау. То ме нервира. 

Осећам да је негде ту између, у мутном, почео стваран живот, а ја нисам приметио. Нисам се припремио. Као, био сам студент, тачније инвентар оближњег кафића, имао сам времена за све, неко ме позове у девет ујутру и каже, ајде да пијемо пиво на Калишу, и ја баталим предавања и појавим се тамо... Било је све тако кул. И као, у једном тренутку је све то престало, али ја и даље не знам тачно у ком. Осећам да треба да почнем да пијем више да бих остао читав и почео боље да пишем, али сјебем се што знам да ћу бити са пријатељима, негде, и да ћу се мрзети ујутру због мамурлука... Оно, нећу сигурно срести неку кул мачку, јер тамо знам све људе. Да се разумемо, мени увек буде сјајно док пијем са мојим људима, али само се, некако, разочарам у живот пре него што дођем тамо и крене шоу. Плус се све теже носим са мамурлуцима, и заиста се дивим себи од пре пар година кад сам могао по неколико дана да заређам без неких већих последица. 

И тако. Нема више добрих мачака. А некада су биле свуда. Нема нових познанстава. Чини ми се да су и људи доста отуђенији сада него пре пар година. Оно као, лакше је рећи неком јеби се, смараш ме, него покушати разговарати са њим пар минута. Мислим, капирам, и ја имам исти став. Али сам мислио да је само до мене, јер сам умишљени кретен и мислим да сам окружен дебилима. Испаде сад да сви тако размишљају. Тужно.

Читам неке стрипове када покушавам да се ишчупам из бедака у који ме гура игрица. А у игрицу ме гура животни бедак. Стрипови су баш јебачки добри. Увек сам волео квалитет. Дао бих лево уво за добру причу. Дао бих и десно. Дао бих све осим руку и очију и мозга за савршену причу. Проблем који се јавља када год укрстим путеве са било чим са добром причом, живот ми се зауставља. Не пишем. Не дишем. Размишљам само о томе како бих унапредио ту причу. Ту наизглед савршену причу. Дивим се вешто извезеним детаљима. Дивим се писцу који је створио тај свет из прашине. И престајем да постојим све док не ставим тачку на ту причу. Сада сам почео да пишем јер сам се натерао, а онда је остатак сам уследио... Не знам одакле. И то је океј. Можда сам коначно прекинуо зачарани круг. Можда сам почео да постојим, упркос шансама. Можда ћу успети.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren