Овде је све некако сиво. Време је сиво, људи су сиви, чак нам је и сунце сиво. И као, све је океј, а живимо онако, лоше. Мораш много да размишљаш. У неким лепим земљама, добијеш шут карту са осамнаест, живи лепо сам, постани човек, све ти је плаћено, студирај... Овде, па, нема неке велике разлике међу људима, имао ти двадесет три или тридесет пет година, вероватно ћеш живети са родитељима, што с једне стране даје неки леп осећај сигурности, а са друге одузима осећај слободе, а ти једноставно немаш могућности да ту нешто суштински промениш. Уколико одеш на стан, јесте, бићеш слободан, али ће ти квалитет живота опасти драстично, јер ћеш преко пола плате давати за стан. Уколико не одеш, све остаје како је било - сиво.
Најтужнија категорија су ми људи који напуштају своје куће, имања и све остало, да би се згурали у мали станчић у великом граду, јер овде ипак може да се нађе какав-такав посао. Јебено тужно. Пређеш из куће од двеста-триста квадрата у једнособан станчић само да би сви радили неке бедне послове и животарили... Једина предност великог града је што ти не оставља времена да будеш несрећан зато што си сиромашан и бедан. Увек си упрегнут. На селу се има времена за размишљање пуно, а то је оно што те на крају докусури.
Овде, ради се или у магацинима или у кафићима, и испада да смо ми једно јебено чудно друштво... Фазон, имамо за најосновније потребе, али немамо типа за нешто за'ебано, типа велики фрижидер или нову пеглу, па пијемо кафе. Седимо по кафићима. Треба некако убити то мало вишка пара и много вишка времена што имамо, јер оно, тона људи не ради. Сви се пуно зајебавају, јер кад живиш у сивом свету, не преостаје ти пуно разонода. Можда порнићи. И евентуално да коментаришеш по порталима онлајн новина.
Често ћеш да угазиш у псеће говно у граду, јер сви јебено имамо керове и мачке, да нам држе стрес под контролом и да серу по стазама, јер чим се твој кер покења, ти знаш да ће неко угазити у то и осећаш се мало боље јер је још некоме сјебан живот, а не само теби. Сасвим добра логика. Уколико желиш да бациш нешто у канту, јебену канту нигде нећеш видети у кругу од петсто метара, зато што је скупо држави да меће и одржава те силне канте за смеће. Лепше је кад је по улицама. За који дан ћу морати пазарити на бувљаку онај метални штап да избоцкам смеће пре него што покушам да уђем у воз, да не бих нагазио на неки стакленац или иглу скривену међу милионима опушака. Сјајно.
Што се тиче образовања, ту је све ружичасто. Кренеш у средњу и смејеш се, смејеш... Сви профани су шашави. Те један даје кечеве и петице у зависности од расположења, те онај други баца хемијску па на кога падне тај добије кеца и тако даље и тако ближе... И теби буде баш забавно док се школујеш. Завршиш средњу, и онда сконташ - брате, боље да је ниси ни завршавао, ништа баш не знаш. Упишеш факс да научиш нешто, ал' и ту те нешто кочи. Неке професоре ни не упознаш, јер немају времена да дођу на факултет с обзиром да држе шест нешто важнијих функција. Неки други предају, раде све како треба, али књига им је из осамдесет девете, ти учиш, добијеш десетку, постанеш рецимо, економиста, а неке ствари су се поприлично промениле за ових тридесетак година. И ти опет ништа не знаш. Мислим, знаш ти доста тога, али око пет посто од тог знања је применљиво у пракси, што значи да си ти око пет посто оспособљен да радиш оно за шта си се школовао. Сиво.
И нема ту шта. Опстаћеш овде ако си лија. Зато сви крадуцкају из предузећа, шверцују и препродају увек неке ствари... Мало мало неко нуди телефон, цигаре, гориво, шаргарепе (буквално), царинску робу, па и наркотике... То је само начин да се преживи. Ништа лично, што би рекли у филмовима. Наравно, тај стил живота има последице по друштво. Свима ради тај инстинкт за преживљавање, па зато нико ником неће да устане у бусу, нико неће да ти помогне када те туку и у суштини, све то кулминира када грађани прескачу неког ко лежи на путу и вероватно је мртав, а они једноставно немају времена или не маре довољно да би застали на минут и учинили нешто хумано. Све док смо у том моду преживљавања, нећемо боље живети.
И тако, сива земља, сиви људи, а опет, јебига, некако сам овде навикао и не бих се осећао пријатно у туђој земљи. Овде смо ми, сиви, и неке од најлепших тренутака које сам провео у животу су били на путу ка продавници уз два другара. Идемо, причамо колики смо мученици, шта све немамо и шта све не знамо, смејемо се тој муци, на путу да купимо неки кекс на мерење, јер немамо за довољно пива, а потребно нам је такво неко путовање. И зато никада нећу отићи.
0 коментара:
Постави коментар