Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

09. март 2015.

Блогосфера је била дивна

Јутро. Седим за столом у боравку, компјутер заузео цео сто, имам свој подметач за кафу коју немам, јер је нисам скувао, а сестра није још устала. Телевизор искључен, мали мачак спава и преде, а велики седи и кише. Прехладио се негде, а и слаба му је бешика ових дана. Ударио сам му мало дијету, јер је дебео, а он покушава на све могуће начине да ме одвуче у кухињу на други доручак или предручак или тако неки оброк. То се неће десити. 

Но, тужан сам јутрос. Меланхоличан. Након преко четири године присуства на блог сцени, решио сам да уредим листу блогова које читам. Од преко сто блогова, остало их је двадесет и два. Већина блогова не постоји више. Избрисали су их аутори. Зато што су папци. Ускратили су ме за пар постова које бих могао да читам сваки дан, као лек. Први је ту Даркан, то што је обрисао Апсолутно Сезамовски му никада нећу опростити, иако ми је послао у инбокс причу звану "Два сата у животу Лазара Дукљана". Друга је Милица, јер је обрисала блог са неким лепим песмама које сам баш волео. Има још многих, али ово двоје сам морао истаћи. 

Остали су неактивни годинама. 2013 година је била година краха блогосфере. Јако тужно. Блогосфера се сјебала начисто те године. Чак сам и ја утањио те године. И оне следеће. Имао сам неке разлоге. Имам их и сад, али кроз месец дана не смеју више постојати. Морам покренути ову машину, јер ако ја наставим да пишем, надам се да ћу успети убедити неке старе зналце да се врате, а и неке нове, да отпочну своје жврљање.

Од двадесет и два преостала блога која пратим, пет или шест пратим из носталгије. Џунглица не пише ништа што стварно није у реду, Летња Олуја ме је блокирала на Фејсу, јер се није могла изборити са фаталном привлачношћу, а и пише сад понекад, ал' само на немачком, Софи је написала Дневник чаробних лекова и нестала. А и оно мало нас што пише, не пише довољно често. И тако. Поента је да пропадамо. Као Блогосфера, као друштво, као уметници. Морамо бре да урадимо нешто!

И још једну сам ствар видео док сам уређивао своју листу. Брате, буквално преко тридесет блогова сам видео који су почели, спржили добра два-три поста и нестали. Да л' су били лењи или шта ли, не знам. Волео бих да верујем да их је ударио ауто, па да су били спречени да пишу даље, али веровати да је баш свих тридесет потенцијалних блогера ударио ауто је мало апсурдно. То је тужно. Могло је ту бити бар пет јебачки добрих блогера.

Ал' надам се да ће се ствари променити. Тренутно активни блогери, ако одлучите да нећете више да пишете, не бришите блог. Ко обрише блог, ћелава му кева! Ако немате кеву, ћелава вам следећа најдража особа! Осим ако је у питању ћелав мушкарац, онда вам ћелава друга највољенија особа! И тако. Клинци, пишите. Дај бре, јесте да сте зиљави, али био сам и ја, па живим. Нема ту срамоте, то је као мале богиње, прележиш и идеш даље. Не осврћеш се. Пишеш. Мислиш да се свет руши, а онда дођеш у двадесет и трећу и свет се заиста руши, али се тешиш да ће бити океј. А замисли колико ће свет да се руши у тридесет и шестој или педесет и четвртој? То ће тек бити хаос. Али то не значи да не смеш да кукаш и мислиш да се свет руши. 

И посла ми Томцаа коментар Милка Грмуше на један његов пост, и то је најлепша и најохрабрујућа ствар коју сам чуо у последње време. Ево како иде:

"Не брини, неће још дуго да то траје. У двадесет и петој постајеш џек. Добре вијести су да џек фаза траје без проблема и до педесете године."

Ето, то бих  хтео искористити за крај овог поста. До двадесет и пете животариш. Од двадесет и пете прихватиш реалност, одрекнеш се свих својих снова и коначно постанеш срећан, постанеш џек. А то је оно што сигурно можеш добити од живота. Што је сјајно. Дајте бре, пишите блогове, време је да ово место поврати своју стару славу. Будите супер кул.

Воли вас Митоман.

4 коментара:

  1. Ih, ja radije ne bih da čitam blogove ljudi kojima se baš i ne piše :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Па не знам баш Ди. То је океј мишљење, али има људи који су држали блогосферу ведром, попут тебе. Требало би то вратити. :)

      Избриши
    2. Не знам, што рече неко раније (данас сам прочитао преко 30 текстова са коментарима, тако да се не сећам ко је), ваља писати онда кад осетиш потребу. Мени је само необично како су те 2013. погашени многи уметнички и слободни блогови, људи које сам ја некад називао младим и перспективним. Жао ми је што су отишли без трага, ето.

      Причао сам са Џунглицом, мислим да је експанзија твитера све засрала, људи су почели да се изражавају кратко, свако је почео да кења на тајмлајну и престао да чита све што је дуже од 140 симбола. Мени недостају виртуелни дневници. Тј. ваљда ми више недостају људи с којима сам се на тај начин дружио. Између осталих и Ди :)

      Избриши
    3. Osećam još uvek potrebu da pišem, samo ne znam zašto više nemam potrebu da ti neki "tok svesti" tekstovi budu javni...

      Избриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren