Било је вече, киша је падала напољу сип по сип, а ми смо седели у мојој соби. Напола реновирана, имао си шта да видиш. Мало ламперије, па много, баш много дасака по којима су знале ходати стоноге и борити се са мојим пауковима око покоје мушице која с времена на време знала појавити... Стоноге су углавном побеђивале, али сам их зато убијао и давао их пауковима да их вечерају, ручају и доручкују... И само смо седели, она у фотељи прекрштајући лепе ноге, а ја на баштенској столици који су сам користио зато што нисам имао бољу... Укочених леђа сам миловао једну нарочиту књигу и гледао у празну завесу иза које као да није постојао свет... А она је пила вино и причала ми неке анегдоте које су често биле попут хорор филма...
Гледала је у мене говорећи ми нешто о томе како жели имати писца... Да, то је сјајно, рекао сам. Заиста ме ништа овоземаљско није занимало то вече... Заиста нисам писац, у ствари, збирке губим, романе не завршавам, немам ништа до сећања на дане када сам умео да пишем, када нисам морао да се трудим, када су реченице биле мој свет, када сам их могао физички видети у ваздуху како трепере, када сам ишао улицама и причао сам са собом и запажао - ово ти је сјајна реченица, запамти, о да, ово је заиста сјајно дрво, покушај да га опишеш, опис је сјајан, запамти... Ни тада нисам био ништа више од покушаја... А сада - ни толико.
Желиш ли да играш? - упитао сам је. Наравно - одговорила је. Прва, помислих подигнутог прста, која ми се није насмејала или ме назвала будалом. Ухватио сам је око струка једном руком, а друга јој већ клизила низ подлактицу... Играли смо нешто налик на валцер, док се документарац о највећем песнику свих времена кретао попут воде, некад брже, некад спорије, ух понеки аплауз публике из исечка... Играли смо толико дуго да се ноћ претворила у Рај, изгледа да она ипак није била оно што се чинила... Поносна мала плесачица, заводљива сподоба која се појавила у мојој фотељи, отелотворење воље за животом, од љубави је умела градити хлад...
Онда се завршио двочасовни документарац, а са њим и наш плес. Отпратио сам је до фотеље и поново сам се спустио у баштенску столицу, наслонио се на сто... Потегао сам из шоље мало вина, потегла је и она... Сијалица је жмиркала и изгледало је као верује у мене... Веровала је заиста у мене, у представу о мени, о малом човеку који изгледа велик, о напуштеном човеку који сасвим добро разуме мистериозне начине функционисања света...
Коначно, желео сам бити ожењен, и окренуо сам се ка њој. Била је мртва, заиста мртва, са црвима који су пузали по њој и све... Узео сам мало огледалце са комоде на којој је био кавез са вештачком птицом и бејзбол лопта и бајонет, глобус и слике... Дунуо сам и обрисао га рукавом. Затим сам га принео лицу.
О драга - рекао сам - изгледа да сам и ја мртав. Бар пет година.
0 коментара:
Постави коментар