Шта је срећа?
Срећа је кад се добро осећаш
у мизерији сопственог бунара...
Када једеш сендвич
иако те твоја жена не воли,
иако те твој кер не воли,
иако те,
поприлично нико,
не воли.
Врашки добар сендвич.
Када немаш ништа
и киша пада напољу,
када шеташ по соби тражећи чарапе
и слушаш звуке тишине,
онда укључиш радио
и одједном креће песма,
све...
25. мај 2013.
16. мај 2013.
Заиста, заиста волим песме
Када сам почео,
мислио сам - песме су за пичке.
Волео сам ту слободу неограничености
коју проза даје.
Волео сам писање реченица
онако како ја волим, желим...
Јест' да не знам како ја то волим,
али знам да волим реченице,
некако специфично...
и снажно.
Имао сам тај проблем,
нисам умео поетично изразити сав мој мрак.
Јесте, мрак.
Цео живот сам се...
11. мај 2013.
О црним ноћима
Ноћ је
и неки зрикавац се само чује,
док мој кер тужног лица спава
или макар сања да му је господар
мање псето од њега...
Мој мачор се негде курва
и свакога јутра,
ако се наша поднева могу назвати тако,
је ужасно џангризав и љут,
сав офуцан и често разбуцане њушке
или болне шапе, бедра или било чега...
Ја само лежим и схватам колико је
мојих правих...
9. мај 2013.
Кашмирска
Четрнаест коцкица сам офарбао на папиру...
Друштво ми праве Достојевски, Ремарк и Мирјана Бобић Мојсиловић...
Јесењин, Агата Кристи и надасве Буковски...
Друштво мртвих и помало живих песника, писаца и лудака чини ово вече
баш лепим,
и неки колач који се никоме не свиђа сем мени.
И једног дана,
када се оженим,
ујутру ћу...
Џиберима
Верујеш ли ти у љубав у хиљаду димензија? Ја верујем. Маму им јебем, они астрофизичари... Серу. Много. Фазон, те овако те онако, те овол'ко димензија те онол'ко. 'Ало. Нађеш фантастичну мачку. Онако, баш да је волиш, да ти се срце стегне кад је не видиш дан или два и да ти то исто срце прескаче и отказује кад је видиш или, бокте, пригрлиш. И 'ајд...
Вечерњи талас, већи него обично
Вечерас сам писац,
уметник,
вечерас сам моћник
попут свих оних моћника који
су живели вековима пре мене,
и исто као и ја,
седели,
пили вино
слушали керове,
мачке и ветрове
и писали неке њихове речи.
И њихове су речи биле
бесмислене,
безвредне
и обичне,
попут мојих...
а ипак... велике.
Увек постоји тај трачак наде,
да ћу и ја
бити још некад писац,
а...