Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

04. септембар 2011.

Све за легенду

После два пива свет ти се чини шаренијим него иначе. После шест ти изгледа као Рај. Осим ако си Боро алкос, који је провео читав живот пред продавницом циркајући. Код њега је та граница померена са шест на гајбу. И тако је, мученику, свет постајао све горче место, са све ређим моментима оне истинске среће када од дебеле жене видиш похотну Неду Арнерић у својих двадесет лета, а од продавца носорога који ти нуди пајп и масажу стопала. Зато је и умро мученик, пре неки дан. 

Била је то, рецимо, лепа сахрана (јер, како окарактерисати сахрану? Да је тужна, то се подразумева. Никад се на са'рани није играло коло, осим једном, '83 када је умро стари профа који је у животу поделио више батина но бомбона. Не можемо рећи ни да је била ружна, јер, које су карактеристике ружне сахране? Не постоји неки водич ил' тако нешто. Дакле, лепа сахрана.). Његова жена је била у црнини и црвеним штиклама, поп је дошао у новом аудију, а ми? Ми смо, као прави другари, иако двадесетак година млађи, дошли у чопору да одамо почаст биртијској легенди. Уствари, он је био обична испичутура и гребао се за пиво код свих нас, ударајући нам на образ и често нас остављајући кратким за цигаре. Али, јебига, свако постане легенда кад умре. Так'и је ред. Био ти пјандура, кримос, пропали писац или ждребац, бићеш легенда, кад умреш. Јер за живота, тешко да те је ико волео осим мајке и оних кинеза са којима си шверцовао кесице чаја преко баре. 

Но, кад положише Бору три метра под земљу, на четрдесет степени при влажности ваздуха од 76% и североисточном поветарцу, у нама се пробуди жеља да попијемо по пиво. У његову част, наравно. И дођосмо ми, фала Богу, пред продавницу. И док нам је носорог масирао стопала и повремено доносио нову туру, свако од нас је помислио да Боро није био наиван. Умео је да ужива у животу. Ил' тако нечему. Након што нам је мутно пред очима отишло, Зоки продавац нам ували и Борин неизмирени рачун. Беше, као и све код Боре, предимензионисан.

- Сто четр'ест 'иљада? Па, добро, рођаче, да л' си ти нормалан?!
- Што му ниси увео лимит? 
- Јесте луди? Па да није било Боре, ова радња би била закована пре много година. А и ви сисе, само купујете 'леба и покоје пиво. А месине? Чоколаде? Жестине? Ништа. 
- Па кад су ти цене боговске, буквално. За твоје парче чоколаде тамо могу да купим две и да ми још остане за Дрину без филтера. 
- Ма јеб'те се сви.
- И сад ми то као треба да платимо? 
- 'Ајде ћут' ту. Ако је чојек већ направио рачун и, већ, умро, онда је...Па ред је, мајку му! 
- 'Ајд, одо' да продам стерео.
- И ја. 
- Ти немаш стерео. 
- А, да. А у пичку материну. Одо' да не платим станарину. Уствари, то могу и сутра. Дај ми, дедер, Зока, још једно, 'ладно к'о таштина душа. 
- Ја ћу да скинем фелне. 
- Па кад возиш оно нафурано говно, шта ја да скинем са Југа? 
- Скини навлаке и продај циганима, у гвожђе.
- Не могу, јебига, ја сам југо носталгичар. 
- Кад је била Југа, ти си имао три године, зато - не сери.
- Ја ћу, да не купим жени нови кревет, опет. 
- Па кад би почео нешто да радиш, не би те питала за нови кревет. Ако ме разумеш.
- Одо' да обавим, па се чујемо. Ех...шта се мора, није тешко. 
- 'Ош ја да одем уместо тебе? Хахах...
- Јој, би ли? Био бих ти захвалан до краја живота.
- Хахах, јеси будала, матере ми! 
- Еј, људи, а шта кажете да му дигнемо споменик? 
- Све за легенду!
- Боро, недостајеш нам, пун је фрижидер пива!
- Био.
- Де, не квари, јебем ти матер! 

И тако, док трепнеш оком, пет нових легенди испија слатки нектар пред кућом светлећег једнорога који им масира теме камиљим уљем. Ко зна, можда ће и њима једног дана дизати споменик у виду отплате кредитног дуга код Зокијевог сајбер унука. Panta rei. Легенде остају. 

2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren