Седим данас са старим на тераси и говорим му како ћу, једног дана, када средим своју кућу, купити једну викендицу, тачније кућу у неком лепом забаченом сиротињском крају наше Србије, јер су јефтине и било би ми баш кул. Одговор који је сасвим реалан и долази од човека који је прошао свашта јесте - а како ћеш да платиш порез на њу, комуналије, па ово, па оно... Ти док средиш своју кућу треба ти још двадесет хиљада еура. Да не причамо даље.
Јесте, треба ми. На свако моје излагање добијем сличан песимистичан одговор. Али главно питање које ја вечерас постављам јесте - зашто нико око мене не верује у леп живот? Зашто су сви у овој земљи песимисти? Зашто нико не стреми ка звездама? Или макар стабилном и лепом животу? Устани ујутру и уради све што можеш да се приближиш свом циљу. Иако то није баш много, можда. Корак по корак. Тако то иде. Зашто никог (скоро) не занима да постане најбољи у ономе што ради и самим тим обезбеди себи један фин живот? Сви се задовољавају просеком који је тренутно двадесет и пет хиљада динара са којих у Београду можеш да живиш као пацов и заувек останеш заглављен у неком сивом чистилишту које називаш, у најбољем случају, животарење.
Зар је тако тешко бити оптимистичан? Уради све што је у твојој моћи и ствари ће кренути. Није ми циљ да звучим као оне јебане књиге за самопомоћ, већ као неко ко је све то искусио на својој кожи. Мој отац, као и многи други људи овде, не верује у добар живот. Не верује у живот у ком дођеш са посла и седиш на тераси, пијеш чај и слушаш џез. Он је део радничке класе, извукао нас је од тоталне сиротиње до породице са кровом над главом, кером и два мачора. Можда је чак и у реду да он не верује у леп живот. Али зашто млади не верују у леп живот? Ако ти се не свиђа да радиш у магацину за двадесет и четири хиљаде, зашто не учиниш нешто поводом тога? Учини корак, макар ризиковао пад. Горе не може. Ако умеш да правиш фигурице од чачкалица, постарај се да усавршиш тај таленат. Ко зна, можда ћеш, док трепнеш, моћи зарађивати радећи оно што волиш, а то је, што би рекао мој кум, велика срећа у животу.
Леп живот не подразумева блејање по цео дан, иако би многи од нас то волели, али не подразумева ни рад од јутра до сутра. Леп живот подразумева доста рада, цимања, да би постигао нешто, да би се уздигао довољно да можеш да си приуштиш да ти будеш пријатно, са обавезним паузама за чај на тераси, или излежавањима у лежаљци или било чему што те чини срећним. Тако, чак и ако ужасно оманеш у остварењу својих планова, ипак ће ти остати тренуци среће које си имао пијући чај или лежећи у лежаљци. То је, по мом мишљењу суштина. Ситуација у којој у сваком случају добијаш.
Знам много људи који за своје неуспехе налазе свакаква оправдања. Постоји само једна ствар ту - нису то довољно желели. Било им је битније да блеје. С друге стране, постоје људи који раде страшно много, али не раде паметно. Они се увек чуде људима који раде паметно, како они имају, па раде све више и више, а неки већи напредак опет изостаје. То су две крајности и поприлично је тешко имати леп живот када ништа не радиш или радиш превише. Умереност је кључ.
И, опет, питам - зашто не бих био умерени оптимиста? Зашто не бих веровао у леп живот? Млад сам, имам времена да све завршим и да живим лепо. Зашто бих мислио да ми је живот дат да га живим као чедо тужног просека? Једини дани када сам мислио да је живот срање су они када сам радио у магацину. На таквим, нажалост, бројним пословима, нема неке перспективе. Дајеш своја леђа, добијаш јадну кинту и када дођеш кући сувише си уморан да промениш свој живот. Па то одложиш за сутра. Сутра се претвори у петнаест година, па онда само продужиш тако, док се не разболиш, умреш, или, најмање вероватно, одеш у пензију.
Оптимизам, доста рада и сасвим довољно уживања, то је права ствар. Чил. Опуштенција. Не мора све у животу да буде ужасно. За леп живот је довољан добар став. Чак и да те снађе неко срање, мораш бити у стању да кажеш - опуштено, средићу ја то. Не да паничиш или, пак, гураш проблем под тепих. И тако, има да си купим, не само викендицу овде, већ и једну у Британској Колумбији, има за десет сома еура да се купи, да живиш као бог међу црнцима, а и сан ми је да имам дебелу црнкињу да ми кува и поспрема по кући, да је научим да псује на српском и да се готивимо ненормално. Живот може да буде добар и - највећим делом само од тебе зависи хоће бити тако или неће!
0 коментара:
Постави коментар