Блејали смо тако, зујали негде по граду... Она је била црна и имала је неку чудну шминку, а ја се нисам обријао већ неко време и конобари су ме баш готивили... Седели смо и разговарали о неким глупим дешавањима у свету - јебеш свет, ионако смо трипут прешли границу од рођења... И ето, иако нисмо баш били једно за друго, били смо ту, били смо океј, било је лепо разговарати, јер је бесплатно и јер заиста можеш свашта да чујеш уколико довољно времена проведеш са неком особом.
- Јеботе, нисам се надувала од треће године факса...
- А што то 'ћери драга?
- Хаха, па не знам. Није било прилике.
- Желиш ли да створимо прилику?
- То би било баш кул.
- Хајде, имам другара ту у близини, средићемо нешто.
И тек тако, ишли смо уз улицу, горе, још горе, скроз до врха великог брда гледајући трамваје како зује... Завршио сам нам неко ново срање које сви хвале, јер ових дана се осећам као краљ зато што имам неку кинту у џепу. Отишли смо на кров зграде у којој је она некада становала. 'Нако, било је баш високо. Сећам се кад смо пре пар година седели ту на бетонској терасици од неких метар пута метар, без икакве ограде или заштите, мртви пијани, на негде десетом или тринаестом спрату... Имали смо среће и били смо млади, ето, сада такво нешто никада не бих урадио...
Чим је повукла први дим, рекла је -
- Немој случајно да се смејеш, мени се тресе нога кад се надувам.
- Хагага... Кул. Мени ништа кад сам напушем, али зато...
- Али зато...? Слободно реци, сами смо овде.
- Па, кад риба баш добро пуши, десна нога ми се тресе хаос. Некад се и одузме.
- Ахахахјахаг! До јаја.
- Па да, сјајно.
- Ето, већ почиње нога да ми се тресе.
- Па могла си ми помоћи па да нам се обома тресу ноге.
- Хм. Па не знам баш...
- Ајде бре, направићемо најлуђу причу од овога икада!
- Али шта ако не пушим добро?
- Ма погледај се бре, изгледаш као најлепша јебена девојка на овом свету... Мислим, те чарапице и тај поглед и све... Добро пушиш сто посто.
- Хахахах! Добро, дођи 'вамо.
- То је било лако.
- А јеби се кретену један. 'Оћеш или нећеш?
- 'Оћу, ћутим, ехегехехе.
И тако, било је напољу можда два степена, а под месецом се двоје младих тресло као заљубљени епилептичари, иако и нисмо баш били заљубљени, већ смо само имали неких реалних неуролошких проблема... Након тога смо плесали мало, а моја десна нога и њена десна нога су водиле неку своју политику, трзале се и чиниле да апсолутно умиремо од смеха. Можда ова прича никада није требало да буде испричана. А можда је време да кажемо свима - јебите се, живела слобода говора, иако то заиста не мислимо, иако је тренутно важно само да си напушен и да ти је попушен... Ма, само нек се врти...
0 коментара:
Постави коментар