Ђаво је носио браду

"Хоћеш цигару?", упитао је. Рекох: "Наравно", тако нешто се не одбија. Седели смо у тој огромној соби, мислим баш огромној, требало је око десетак минута да се пређе са једног краја на други.  Заваљени у огромне фотеље на сред собе, гледали смо кроз огромне прозоре који су ишли скроз до плафона и само смо вукли димове. Пар минута је ћутао, замишљено гледао у излизани под и повремено тресао пепео на њега. Ја сам био заузет разгледањем околине, понајвише саме собе и њега. Памтио сам детаље, јер ипак - био је то историјски састанак. Један од оних што се десе једном у животу и одреде твој пут, хтео ти то или не. Након још пар дубоких димова, проговорио је тромо: "Извини, ал' споро се прилагођавам.", и раширио руке показујући око себе. Погледао сам још једном собу и стварно је изгледала романтичарски старо - огромна врата и прозори, намештаја мало, у удаљеном ћошку радни сто и једна огромна полица са књигама иза, пар ових финих фотеља и то је било све. Рекох: "У реду је." Шта друго да кажем кад је све било савршено, макар мени...Њему не требају хвале или придике од неког као што сам ја.

"Знаш, свету требају хероји...", отпочео је полако, а ја нисам био сигуран да ће оно што ће рећи бити исправно у мојим очима. "Створио сам вам свет, створио сам вас, створио сам све, а ви сте све усрали...Уместо да будете слободни, ви имате владе, краљеве и краљице...Убијате се и отимате једни другима жене, једете, пишате и идете на јадне послове, све по команди радите...А на мене сте заборавили." Лагано је прешао руком по седој бради и наставио: "Кажем ти, требају ми хероји...Има их мало, а свет тоне...И хтео сам да те питам...Требаш ми и ти. Такви као ти, са том искром у оку, одувек су чували свет." "Шта треба да урадим?", упитао сам бојажљиво. "Бори се", рекао је и лагано пуцнуо прстима.

Седео сам за столом у свом ћумезу, тона папира је била око мене, порђали бајонет што ми је донео стари из рата и мноштво паучине око слабе сијалице на плафону...Укључио сам тв, а на вестима су говорили о цензури интернета, о Анонимнима, о нередима..."Почело је", помислих док сам гледао крваве сцене. Написао сам пар речи на полеђини једне књиге и изашао напоље. Трчао сам низ улицу у црвеној мајици на којој је писало Херој радничке класе...Ех кад помислим да сам се некад смејао томе...

Деца револуције никад нису пролазила добро, али су баш зато дуго остала упамћена. Јебига, то је права ствар.

Слични текстови:

• Осам минута пуког безумљаИшао сам низ калдрмом поплочану улицу, а свака камена коцка је сијала старим сјајем, истим оним који је имала оног дана када је заробљени немачки војник положио на земљу. Све је сјајно, и куће су старе, са постојаним фасадама… Прочитај
• Аве"Изволите овуда", рече понизно генерал. Ишао сам за њим, лево, лево, десно, кроз лавиринт мермерних стубова, а иза мене су ишла четири момка у оклопима са видљивим ожиљцима, ходајуће слике царства. Прошли смо кроз кухињицу, ш… Прочитај
• На врхунцуОтворио сам очи, а у глави ми је зврндало нешто, гласно и жуто, ваљда сунце. Врапци су лудовали напољу, а ја сам лежао, глава на поду, ноге на кревету, панталоне на глежњевима. У соби као да је умрло нешто али то нисам био ја… Прочитај
• Анти-пушачка исповестОтиш'о је твој ћаћа, по цигаре, пре петн'ест година. Ни ти ниси ништа бољи. И ти ћеш отићи један дан по сок ил' каву, и ето. Да је био рат, па и некако. Нег' отиш'о, рат се био завршио, има пар година. По какве л' је цигаре о… Прочитај
• ЛоваСедимо Френки и ја на аутомобилском седишту испред споменика малом бомбашу што је рокао швабе док су други клинци сањали чоколаду и пишали у поточиће, гледали теткама под сукњу. Туче ме срце, сваки откуцај боли као последњи, … Прочитај