Покипела кафа чека,
на белом шпорету познатог произвођача.
Ти си поново заспала у кади,
пијана и донекле обучена.
Сипам си вечерњи виски
дванаест часова раније,
испијам све,
па одем да искључим шпорет.
А Дилан Дог, твој кратки питбул,
поново пиша на тепих.
Кажем - мичи се Догу,
то је мој кашмирски тепих.
Онда те извучем из каде,
застанем и осмотрим неспретним оком пијанца,
па ти скинем све те мокре крпе.
Била би мис мокре мајице, сасвим сигурно.
Чак и сада, кад си превалила четрдесету.
Једна од твојих љубичица пада са полице,
на моју главу,
док те смештам у кревет.
Стара слика неких рибара збуњено ме гледа,
док си сипам поноћни виски,
шеснаест часова раније.
А Дог запишава фотељу.
Насмешим се благо и подигнем руке - предајем се.
0 коментара:
Постави коментар