Гадној публици

Знаш, мислим да би ми десет година на овој шљаци донело више користи него ишта друго. Осим можда ваљане женке. Пази, бацаш картоне у мрачном хладном магацину, пијеш кафе и поново бацаш картоне, слажеш их, час осам, час девет и то је све. Руке раде, а ум ти је слободан, на ливади негде, смишља сценарије и пише добре приче, о свему. Добијаш какву-такву цркавицу са којом можеш било шта - можеш да спичкаш паре на гуске и гитаре, или да попијеш све, можеш чак и да позајмиш брда пара, само зато што имаш посао. Да нема те шљаке, само бих спавао и гледао у ламперију, био бих и гладан и жедан, али се не бих мрдао, јер како да мрдаш када је мозак негде тамо... Овако, мукотрпан рад се претвара у физички корисну активност, ово танко тело ће можда дуже трајати, месец или два, можда чак и годину. 

А време, време је посебна прича, тамо тако споро цури, готово да стоји, урадиш хиљаду ствари и промислиш о космосу, срећи и њој, о малом керу Џоу и Мићуну, о чоколади и голим цицама, онда погледаш на сат, а казаљка једва да се померила, спорим ходом осуђеника, за једно мало так-так. И људи ће волети моју уметност, еј уметност, тако глупо звучи, као да сам ја неко, можда и јесам, откуд знам. Ако воле моју уметност не значи да воле и мене као човека, мрзеће ме зато што радим обичан бедан посао и пишем из досаде, да бих побегао мало од свега, мрзеће ме зато што им кварим слику у глави са својим обичњаштвом, јер тај човек, који пише те све фантастичне ствари и те жене, што играју те фантастичне роле, они морају бити виша бића, високи и лепи људи, супер људи, паметни и духовити, добро обучени и мекани, савршени. 

И капирам да би ме пола људи који шизе за мојим причама и којекаквим форама, мрзело грозном мржњом када би ме само знали. Разговарали би са мном и не би чули ништа препаметно, ван серијски, нити смешно, чули би обичног ружног типа и ја бих им рекао - ти си дебела, а ти си скот, ти си педер, а ти си коњ. И сви би ме мрзели. Мрзели би оно што воле да читају, истину, јер сви ми волимо да чујемо туђу истину, ја јој кажем да је коњ, и ти мислиш - е нек јој је рек'о, стварно је коњ. Онда дођем и теби кажем да си коњ, а ти се наљутиш. То су ти, дупли стандарди, јер више нико неће да призна да је коњ. Чак и ако јесте. Чак иако је скот над скотовима. Зато ја хоћу ту, малу женку, која ме не хејтује кад јој кажем да је коњ, него размисли зашто је коњ. Која ми каже да сам коњ, и ја се сложим, иако не знам зашто. 

- YOU WANT THE TRUTH?! YOU CAN'T HANDLE THE TRUTH!

О томе ја говорим. И можда овај посао и није тако лоша идеја, можда баталим школу и постанем обичан човек, радник. Постоји, наравно, и ризик да ће тај посао убити све људско у мени, али као да је то важно. Напослетку, међу кутијама си препуштен сам себи. 

И зато, дајем вам сва слова која сам икад написао, волите их и мазите их, а ја ћу се смешкати у мрачном кутку дугачког магацина, знајући да волите део мене.