Можда некад одиграмо опет

Она је изгледала дамски умишљено,
а често и глупо...

Хаљина и шминка, увек,
али се чинило да јој сабирање и није јача страна...

А онда сам је провалио...
Она је брилијантна...

Играли смо ту игру,
и први пут сам у животу изгубио...
Била је боља.
Нисам то очекивао.

Њена игра је била негде горе, ван домашаја деце...
И чини се као да цео живот игра...
Изузетна глумица...

А онда је засукала рукаве и развукла неко тесто...

Како је могуће да некога тако лоше процениш?

Баш је лепа.
Мислим, наравно,
никада јој то не бих рекао...
Не верујем да типови попут мене имају шансе
код таквих девојака.
А и има она два зуба као зец.

Јебига.
Можда за две године,
када будем човек од кошуља и одела.

Прочитај

Ватра је лепа

Имам ту ватру у стомаку... 

И смејем се...

Јер та ватра гори сада 

и нико не може да је угаси.

Та ватра значи да ћу урадити 

ту једну ствар коју желим.

Та ватра је тињала,

али вечерас заиста гори...

Можеш осетити топлину 

ако ми приђеш...

Не знам јесам ли икада горео овако...

Осећам се тако слободно,

јер имам страст...

Смешно је

како је тренутак довољан

да запали човека,

да га мотивише

и подигне до неба,

као дете,

вртећи га у круг...

Тако је то са ватрама...

Лепе су, 

и греју...

Прочитај

О цвећу љубазности

Мали цвет је растао,
а сви су га чупали и газили.

И на месту где је био листић,
увек би никла нова два.

Као хидра.
Али био је леп, зелен и миран...

Цвету су се смејали,
али он је пружао своје латице високо ка сунцу.

И сунце га је пржило
и људи су га газили,
изнова и изнова,
али цвет је увек био ту,
лепо је мирисао и није имао бодље.

И док су га сви мрзели,
он их је волео.

И док је тај цвет живео,
ако је макар једно дете научило
да треба да сади цвеће,
а не да га чупа,
сврха тог цвета је испуњена...

Његово постојање је допринело свету,
и ширењу једне лепе филозофије
у којој је једино битно да будеш љубазан...

Чак и када постанеш бесан,
јер те газе и сунце те пали
и хоће да те ишчупају из земље,
остани љубазан...

Ко зна какав су дан имали ти људи...
Смири их.
И не мрзи.
Бес је одлика слабих цветова,
а ти ниси слаб цвет.

Ти си најјачи маслачак који је свет икада видео.
Чиниш свет за мрвицу бољим местом.
И у томе лежи твој значај.

Прочитај

Борите се патке и мачори

Мислим да у мојој глави живе духовне животиње...
И тренутно су нападнуте... Под инвазијом сила зла...
Нуклеарни рат их тамани, а киселе кише падају и причињавају ми изузетан бол...

Зли нацистички медведи јашу диносаурусе и пале мале духовне животиње нуклеарним бацачима зелених пламенова....

Уколико се моје духовне животиње не реорганизују,
најебаћемо сви заједно...

Тако бих волео да знам да ли су моје духовне животиње ту,
да ли такво нешто постоји,
да ли постоје силе зла које нападају нуклеарним оружјем и хоће да нас униште...

И желим да знам да ли бих могао извртети малу рупу на глави, оним ручним сврдлом, и довести додатни ваздух до мозга, који би потом почео нормално да ради и не би ме проклето болео...

Желео бих да постоје духовни мачори и духовне патке и да крену у контраофанзиву и да изваде очи нацистичким медведићима који јашу диносаурусе и да се читава битка заврши крвопролићем епских размера, а добро, као и увек, превагне...

Томцан ми нуди уже од пластичких кеса... Растеже се. Можда ћу морати скочити кроз кровни прозор да бих се обесио тим ужетом. Уколико и тад буде радило. Исусе, какав ванвременски бол...

Прочитај

Још увек нисам мртав, нажалост

Имам страшну главобољу...
И осећам се као да ми је ово први дан у паклу...

А немам никога ко би ми пружио парче канапа,
да се обесим.

Уверен сам да постоји нешто тамо иза...
И да ћу се сасвим сигурно у једном тренутку
наћи у сред свемира,
без тла под ногама,
стојећи пред тим великим умом...

И биће толико огроман и толико ружан
да ћу се бесконачно бојати,
али се то неће видети
јер ћу бити ћелав врло брзо,
ако се ствари наставе овако одвијати...

Он ће, наравно, знати да се бојим,
сагнуће се и шапнути -
хеј малиша
не бој се ништа,
ја сам те створио и волим те...

Онда ће ме одвести на сопствену сахрану...
И биће ту тако много људи,
а неки су ме заиста и волели...
Гледаћемо их, а он ће ми држати руку на рамену.

Потом ће ме ставити у малу теглицу пуну неизмерне среће,
и отправити ка машини за рециклирање.

И онда ћу се опет пробудити у овој буђавој рупи,
са најужаснијом главобољом на свету...

Лекове не смем да пијем,
дајте ми конопац...

Прочитај

О олошу који је увек ту када треба

Понекад
уз овог мачора
осећам се као богаљ
коме је срце топло
и дисање ограничено,
док ми лежи на грудима.

Он зна зашто сам данас мало потиштен.
И већ пет пута сам га отерао,
али се сваки пут,
неумољиво,
упорно враћао.

Дође,
и само скочи на мене.
Не пита да ли сме,
као иначе.
Легне, гледа ме у очи
и преде.

Поприлично је стар,
па звучи као покварени авион...
Али ја волим тако,
боље је од оног умиљатог тона који имају мачићи...

Као другар
који каже
разумем те...

Мислим да стварно разуме.
Свет, уопште.
И мене, врло добро.

Гледали смо документарац о Џингис Кану...
Мислим да хоће да ми поручи
да ће претерати хиљаду мачора
преко мога гроба
онога дана када умрем...

То тако епски звучи...

A oнда само устане,
забије канџе у моју руку и сиђе на под,
као да ништа није било,
љуљајући се од дебљине
на путу ка кухињи и четрнаестом оброку у току дана.

И то је сасвим у реду.

Прочитај

Желим... Мир и хладан кревет.

Уморан сам...

Осећам се као на ивици највећег понора 

и када паднем,

падаћу и падаћу и проћи ће читав век пре него што ударим од тло.

Цео дан сам радио

и константно сам размишљао о томе 

колико жарко желим да пишем...

О злом нео-либералном капитализму...

О томе како желим да будем тај анти-херој коме ће 

политичари и курве, повучени тежином своје прљавштине повикати
- спаси нас,

и желим да будем тај анти-херој који ће прошапутати - не.

Писао бих о изразито малој вероватноћи да ћеш икада срести сродну душу...

И о мом замишљеном путу у Египат...

О жени, која ме не воли и ни ја њу не волим, али је ту, и сваког дана ми говори - пиши, напиши нешто божанствено, иако смо пријатељи, иако нема никог да ми пише лепе ствари, иако си искористио моје груди као средство за твоје глупе експерименте...

И све је то тако тешко 

када си смртно уморан

као ја сада...

Желим правду,

космосе,

твоје су све ливаде,

а ја ни један цвет не могу да добијем бесплатно...

Желим да узгајам руже,

и да косим траву,

најлепшу траву коју сте икада видели,

и да печем роштиљ

и да мој кер буде изузетно дресиран

и сјајан,

док мачор дрема на мојим грудима,

а лежаљка се увија под нама,

јер више нисмо мршави,

ни он ни ја.

И тако је то,

када си тако много уморан

да ти се снови преливају у стварност

и стварност у снове...

Добродошли у мој свет...

Прочитај

Лоша поема о Олгиним сисама

И стао сам пред тог веселог типа
који би могао бити Бог,
а он ми је рекао -
С обзиром да идеш на пут,
које би две ствари понео?
Било које две.
Замисливе или не.

Зашто баш две шефе попе друже,
упитао сам ја.
А свето тројство?
А сва та мегаломанија око броја три?

Две ствари стари
па идемо па па,
неумољиво каже Он.

У реду, кажем,
понео бих Олгу и лоптицу за тенис,
сасвим сигурно.
Разумеш, кажем,
Олга има те фантастичне сисе
пуне љубави и заиста сматра
да сам један изузетан тип.

И то какве сисе,
клима главом шеф.

Ни Мона Лиза нема такве сисе.
И сасвим сигурно постоје мистериозни разлози
за постојање тако великих животних радости...
А ја само седим овде и пишем,
покушавајући да претворим нешто сјајно у речи,
речи у стихове, стихове у поему
и заиста сам лош у томе...

Ти си само будала која не схвата
да су кловнови и диносауруси морали да умру
да би се родила насмејана Олга
са тако великом душом којој није било места до
да се смести у врсне груди,
виче проћелави творац свега...

А твој је Рај ливада,
судећи по причама очевидаца,
па сам заиста мислио да би ми
добро дошла лоптица,
за тренутке безазлене забаве
са осталим финим људима.

Но, вратимо се Олгиним сисама.
Оне су тако меке и дивне
и вероватно би могле спасити свет некада...

Не расправљај се са Деда Мразом
већ дођи да ти дам један од оних ванвременских загрљаја
однекуд добацује Олга,
а ја као један од оних послушних уметника, идем.

Долазим,
и постојимо само
она, њене сисе и ја
кроз све земаљске олује и зелене светове
и поприлично је
добро, лепо и величанствено
завршити поему међу Олгиним сисама,
једном од покретачких сила света,
узроком рата на Средњем истоку
и дефинитивно предметом обожавања у Нордијског регији...

Поприлично дивно,
а ви поштоваоци античке венере
спалите своје мапе
и погледајте око себе,
те сисе су страва!

Прочитај

Опрости, срећа је важнија од теткиног лека

Имам план.

Ти и ја и нека велика планина и колиба.

Само на неколико дана.

Само док не обећаш да нећеш да бежиш.

Само док ме не заволиш.

Онда ћемо ићи у град

и пити кафе

и јести колаче

и све ће бити тако лепо...

И зато...

 Буди спремна.

Долазим по тебе.

Прочитај

Насмеши се и ти

Седим у паклу и пијем танку кафу...

Неки човек у оделу свира клавир,

а неке слике висе са зидова

пуне намргођених лица. 

Где су нестали осмеси?

Часописи о лепоти чуче испод малог сточића,

али ни на њима нема осмеха.

Нема их чак ни на лоше осветљеним улицама 

пуним клупа за заљубљене...

Да ли зато данас пада киша?

Не знам. Није ни важно. 

Тај тип заиста уме да свира клавир. 

И чини ми се да се смеши,

као срећан човек.

А то је отприлике све што ти треба у животу.

Да се смешиш док радиш нешто што заиста волиш.

Прочитај

Ма остаћу ту

Јуче сам купио један мали магнетић за фрижидер,

за успомену на ово усрано место. 

Када сам се пробудио јутрос, био је сломљен. 

Прошетао сам до мале црне девојке и купио још два. 

Ставио сам их на судоперу и отишао да једем. 

Када сам се вратио, били су сломљени. 

Поново сам устао и отишао

на тај штанд и рекао јој -

дај ми петнаест јебених магнета. 

Пажљиво сам их увио у новине

и оставио на кревету.

Дохватио сам пиво из фрижидера,

и спаковао их у кофер. 

Онда сам извукао један напоље. 

Био је сломљен. 

Један по један. 

Сви су били сломљени. 

Подигао сам главу и рекао -

зли душе, шта радиш то?

Онда сам отишао и мало гледао телевизију,

поприлично свестан црне сенке која је лебдела

над мојом главом.

Нисам више излазио да набавим још магнета.

Прочитај

Сањарима

Да ли је стварност заиста најбоље место за боравак сањара?

Мислиш ли
да док пси умиру и људи купују папуче за море
ти
као сањар
можеш да постојиш?

Мислиш ли да
док се све око нас осипа,
ти имаш право да будеш сањар,
да будеш другачији?

Толико сам пијан
а опет желим свим сањарима
да постану велики људи
да остваре нешто
да се деси нешто
да се не заврши се на овим глупим
и тешким сновима...

Тако хоћу да сви буду срећни и
да стварно не морамо више мислити о томе
да ли су нечији снови близу остварења...

Желим да се неке ствари десе.
Да се неки снови остваре.
Да све буде у реду коначно.

Будите велики!
Не морате бити пијани за то.
И немојте плакати због тога.
Ја сам најгори могући пример за сањаре.
Волим вас, иако сте папци.

Прочитај

Тужна песма

Мали керови плачу 

док се ми,

јадници шарених уста

трудимо да преживимо

и причамо другима

о лепоти неких далеких предела

у којима смо били тек јуче...

Девојчице мале нас жале,

јер некима је битно колико зарађују...

Некима колико су добри...

А најгоре је онима које није брига ни за шта...

И како ми сада да живимо

када се девојке јебу са свима,

а дечаци се дрогирају

и сви колективно патимо,

прижељкујемо нека боља времена...

Тако је тешко...

И ту и тамо неко тражи излаз...

Као да је ово последња рупа пацова.

Као да треба бежати одавде. 

Као да је истина шта се прича за девојке и дечаке по крају.

Жао ми је целог света. 

Желим да сви будемо високи

и да коначно дохватимо срећу. 

То је све. 

Прочитај

Ти си кретен

Ти не знаш

како је зајебано чекати да се јавиш...

Након толико времена...

Након мизерних шанси...

Након хиљада скривених игрица 

које обоје разумемо,

али о њима не говоримо...

Читам шта пишеш

и знам сваки пут када слажеш.

Знам,

јер сам и ја исто тако лагао некада...

Колико је сулудо то

што ти познајем душу,

а не лице?

Тако желим да постоји тачка

или узвичник или двотачка. 

Доста је било зареза.

Ти си сјајна мачка

и ја сам сјајан тип

и обоје то знамо

и изузетно ме нервираш.

То сам морао да ти кажем. 

Иди сада и лајкуј слику мог мачора и мене.

Да знам да си ту.

Да знам си мало заљубљена.

Да знам да цела наша прича

још увек постоји негде

и да нисмо све сјебали

само зато што сам ја глуп,

а ти кретен.

Ето.

Прочитај

О мом приватном психијатру

Вече је и ја сам сам... 

И тако желим да загрлим мачку,

не неку мачку него моју мачку,

и да можемо да разговарамо. 

О свемиру. 

О књигама.

О смрти.

О сексу.

О послу.

О лепоти живљења.

Тако ми је потребан неко ко ме неће гледати као будалу или лудака.

Неко ко ће разумети.

Да дође и да ме загрли

ако је свет сјебано место за мене тог дана. 

Да могу искрено да јој одговорим

када ме пита - о чему размишљаш?

- О ванземаљцима. Да ли и они имају Бога?

Да почнемо одатле.

И да ми пружи изванредно

аргументовану расправу

о свемиру и Богу и животу

док седимо и вечерамо,

ето, тек тако...

Можда је сувише себично очекивати 

толико много од само једне особе. 

Али би било такво срање имати све то 

у више особа. 

Разочарење.

Желим да могу да разговарам

са неким ко ме разуме. 

Не са другаром.

Већ са женом.

Са женом могу да се грлим и креснем

након што поразговарамо.

Или у току разговора.

Са другаром би то било већ геј. 

Другови су за цео живот,

али постоји само један оправдан разлог

да се грлите док разговарате,

а то је онај тренутак

када седите у кафани

и ти плачеш јер те је вереница

оставила и отишла да јебе другог. 

Тада је океј да се грлиш, и то много, са другаром.

Све остало је дискутабилно.
За све остало мораш да будеш мушко и издржиш.

Желим да запалим свет

и да га претворим у једно фино и уредно место,

али ми фали мало ветра у леђа. 

Лежим и помало сам сам...

Један мој другар каже да смо сви болесни,

али нам није ништа...

И да треба да од првих сталних прихода одвојимо за психића...

Јер нисмо здрави,

ми овде,

мученици 

са раком грла

и скупим продавницама

и малим пензијама

и тонама керова луталица,

и заиста сматрамо да је све у најбољем реду...

Желим приватног, најбољег психијатра, психолога,

шта год,

кога паре не могу да купе.

Само љубав и оданост...

Можда звучи глупо,

оно, 

имам двадесет и кусур година,

а причам о љубави као да је стварна

и да постоји...

Али она стварно постоји...

И мој приватни психијатар је тамо негде...

И не брините, 

када се појави,

знаћете.

Свет ће горети,

а ја ћу бити тип који га је запалио.

Прочитај

Вече за сећање и успомене

Вечерас сам срео сјајну плавушу,

она је оличење ђавола,

види се да све те игрице зна 

и заиста сјајно кокетира...

Волео бих да одиграмо још коју игрицу,

она и ја. 

Као вечерас.

Некако,

срце ми је слабо на плаве.

Природно аријевски плаве.

Заиста бих волео да направимо хаос

она и ја.

А и сасвим сам сигуран да би могли,

без имало труда. 

Такође,

вечерас,

недостаје ми мој мачор,

да каже мрр мрр мрр

и да гази по мени

док се намешта

и да потом спавамо,

срећни,

све док он не одлучи да је гладан

у четири изјутра и ја морам да устанем

да бих га нахранио...

Желим ту плаву у мом кревету

и желим да мој мали мачор буде жив...

Желео бих да је овај свет добро и фино место,

али то нажалост није тако.

Ова плава би заиста могла бити моја,

јер је мала и моћна,

и заиста мислим да бисмо срушили свет. 

Иако је никада не бих оженио.

Иако знам да је мали олош. 

Желим да се мој малиша врати.

Да ми каже,

добра ти је ова плава чка,

и ја сам неку мачку чекирао скоро.

Али се такве ствари не дешавају,

знам...

Ја нећу бити у кревету са плавом,

а он неће бити никада више жив.

Јебем те виша сило.

Прочитај

Драго ми је што сам био од помоћи, срећно

Понекад је тако лако,
дођеш на овај блог
када имаш лош дан
и прочиташ неку стару ствар
чисто да се сетиш
да је и тебе некад неко волео
и да је било баш лепо.

Свраћате,
моје даме,
и ја сваки пут знам када сте биле.
Знате већ где да гледате у архиви,
све иде брзо и лако
и баш зато знам.

И драго ми је.
Драго ми је што вам је ово можда сидро.
Или писта.
Или шта год вам тренутно треба у животу.

Неке само хране сујету.
Другима самопоуздање постоји само док их
држи ефекат сећања.
Свеједно.

Једино што ме смара
јесте чињеница да ја немам то место,
место на ком бих могао да прочитам
да је и мене некад неко волео
иако сам лош човек,
превртљиви скот
и скроз обичан штребер...

И то је јако тужно.

Али сам срећан
што сам помогао некој девојци
тиме што сам је волео,
онако,
клиначки,
скроз наивно и тотално срамотно,
са ове дистанце.

Желим вам свима срећу,
и ето,
не замерите ми ако напишем
коју сјајну песму некој  новој мачки.

Напослетку,
можда је баш она та права,
која разуме.

Прочитај

Био си сјајан, волим те

Његова вилица је крвава,
згужвана и поцепана.
Његово тело је сломљено.
Крвари.
Гледа ме и те очи говоре -
газда, зезнуо сам ствар.

Не знам шта да кажем.
Ћутим један тренутак
па га помазим по глави и кажем -
све ће бити у реду.

Потом позовем ветеринара,
глас ми је поприлично храпав
док говорим

Хало, имам мачора коме треба спасење,
на овај или онај начин...

Прочитај

Песма за хлир

Гледам твоје ноге и
некако,
опет желим да пишем.

Желим да пишем о теби.
О прљавом свету.
О дрском животу.

Кажеш да си дебела,
и ја ти верујем.
Једна ситница ме само кочи -
твоје ноге причају неку другу, сјајну причу,
причу моћне мачке.

Гледам их
преко екрана,
док сам десетинама километара далеко,
и само желим да знам
како би било разговарати са тобом,
лице у лице,
док се играш мојим умом
са тим сјајним ногама...

И та чаша жестоког пића поред тебе,
некако ствара филмску атмосферу,
имам осећај да би се нешто врло значајно могло десити
сваког трена
и чекам,
чекам већ сатима
гледајући у твоје ноге,
а ништа се значајно не дешава...

И тако,
иако си дебела,
и иако ова песма није сјајна,
пишем похвалу твојим ногама,
твом сјајном имену
и чињеници да си учинила да опет пишем.

А ни не знам те.

Прочитај

Песма луталице

Верујем...
У љубав.
И правду.
И добре добре пријатеље.

Понекад,
као вечерас,
будем пијан иако нисам пијан.

Понекад,
као да ме само присуство тих добрих људи
подиже са тла
и баца високо у вис...

Космичка правда постоји,
и дешава се,
иако се то наизглед не чини тако...

Космичка љубав је она
коју ћемо доживети нека она и ја,
и она ће знати све о мени
и ја ћу знати све о њој
и волећемо се
и та идеја понекад учини
да плачем као нестабилни дечак
док чиним све и ништа да би се све то десило...

Добри пријатељи су оно што ми подиже толеранцију
на разне облике живота
и људи са којима могу да седим,
да се шпрдам и да плачем,
ако треба.

Наравно,
сви смо ми људи,
мушкарци,
и нико не плаче пред неким.
А ако се то и деси,
то је најтужнија ствар икада.
И зато,
ми седимо,
пијемо,
зајебавамо се,
живимо један максимум
од овог подоста ограниченог тренутног живота
који нам је дат
и то је поприлично добра прича...

И ето,
иако ова песма нема циљ,
верујем да је морала бити написана,
јер сувише је касно,
а када је касно,
ја морам да нешто напишем,
иначе нећу моћи заспати.
А то је још једна од оних добрих
али тешких ствари са којима мораш живети.

Прочитај