Ток мојих мисли бр. 4

Данас сам се уморио. И јуче сам се уморио. Сваки дан сам се уморио. Осамнаест степени, тридесет и седам степени, четири степена, осамнаест степени, тридесет и седам степени... Циркулација међ' тим температурама у комбинацији са четири кафе из апарата чини човека заиста невероватним. Кафу пијем, са шећером, знате већ онај фазон... Не би био фазон да сви пију горку кафу. Ем што би они мали црнци што беру шта се већ бере, трску и репу којекакву, били гладнији, босији (ако је икако могуће) и жеднији него што су сад, ем што би свима живот био леп, судећи по оном старом фазону, и нико не би кукао и сви би се множили и били срећни, испијајући горке кафе и једући бајате кифле. 

И љубав, људи мисле да не постоји. Кретени класични, коњи, и жене су коњи и ниједна не верује да би могла да преседи вечност са једним човеком. Ја верујем да бих могао да преседим прележим вечност ил' две са неком тако, која ме воли и капира да сам кретен и воли ме зато што сам кретен. Ја волим моју кеву. Зато што ме воли. И зато што зна какав сам коњ и ленштина и тежак човек (јок физички, шездес'т кила у мени) и опет ме воли. Е сад би зли коњи рекли да ТО ---> ја сам то, само мајка може да воли. А ја бих рекао мршћите. И свет би био поново бедан, као и пре. 

Мислим да ћу једном да гостујем код оне црнкиње на студио Б, увече, и нећу бити ни надуван ни пијан, бићу нормалан, обичан тип са периферије са великим сјебаним носем који је написао књигу или две, а она ће ме погледати равно у очи и рећи ће - хеј моја душице, додирни ми колена. А ја ћу бити у фазону - ш'а сад? А она ће ми ставити руку на колено, лепо, округло, црно, у сред емисије, и после ћемо се смејати том лошем фазону. Мелескиња, да. Никако да се сконтам да л' је црна или полу црна полу бела, као ћера југа и потенцијални члан екстремне навијачке групе. 

Нисам прочитао књигу толико дуго да се бојим да ћу прогутати сам себе и почети да сипам из шупљег у празно, а луда деца ће се и даље смејати мојим очајним форама које нису смешне, никад нису. 

Сутра увече нам стиже камион, не знам да ли у шест или у дванаест, али стиже, коњ један, и камион је коњ и возач је коњ и сви су коњ, јер Гаги је рођендан и сви ће бити тамо, људи које нисам вид'о сто година, и имам добре патике и шуљу и много сам брз и луд и све, био бих сензација тамо, апсолутно, али се нећу појавити или ћу се појавити само да кажем ћао, бацим осмех и напустим просторију, након чега се ништа неће десити. Сви ће наставити да разговарају и да играју и да буду кул, а ја ћу лежати у хибернацији током двадесет часова, срећан у љубави са креветом, кад већ све женке размишљају као ми, мушки, говеда.

Идем сада да спим, јер нисам одавно, радим и не стижем ни да се жалим, све ово је лоше и срање и ако нађеш посао пре него што нађеш женку, потонућеш на дно те баре и постаћеш још само један радник, број са фотографијом, јешћеш месни нарезак и бићеш заувек сам. Чак ћеш и веш прати. Јебеш такву судбину. Јебеш овакву судбину, кад си проклет и пишеш и не можеш да станеш, а требао би да спаваш, јер те сутра неће подићи ни четири кафе, јер ће те сутра сломити тоне италијанских павлака... И ти италијани, маму им јебем, све пакују преко десет кила, и онда дођу ови наши коњи и покажу ми налог, а мене несвестица одма' 'вата, двадесет картона овога, тридесет онога и тако даље и тако даље... Када ће опет доћи ти дани када само лежиш за џабе  и ништа не радиш за џабе и срећан си, за џабе?