О залеђеној говедини

Дванаест је сати, лежим у кревету, у гаћама и мислим о стварима. Једем мафин. Бејб је волела мафин. И тако...

Прекјуче сам, по слободној рачуници, пребацио две тоне и седамсто килограма преко руку. И заиста имам велики бицепс. А тек трицепс, зјууу... Када си у магацину, сам

Пола је два. Спавао сам сат и по. Не знам шта да радим. Инсталираћу Вулфенштејн код Ниџе, па ћемо пикати. Он по први пут, ја по сто двадесет и први пут. Моја прва игрица икад. Реално, убијање шваба и чудовишта која су они створили никад не досади. Питам се шта жене хоће? Прича ми другар синоћ, ломио се пола године око неке ликуше, сад му је цура и као, смеје се на све што му је приредила. О јебига. Мислим да се не трудим довољно. Наиђем на неку кул мачку и кажем јој - так'а и так'а ствар мачко, она се насмеје и као не, ја као океј... Што не бих ја клиснуо један дан са посла и отишао у центар у ком она удомљава животиње и упитао је хоће ли удомити овог кера? Питам се. Што не бих, фазон, рекао - не мрзи ме, и исцимао се. Али мене све мрзи. А и кад ми је све ту, на тањиру, ја онда одем. Није занимљиво. С друге стране, није занимљиво ни кад те она отера у пизду материну, очекивајући да ћеш баш да се потрудиш око ње, а ти узмеш и кажеш јој да је скот, јер те је отерала у пизду материну, и одеш, јер мислиш да је кретен. 

Седим синоћ са другаром, фазон, рибе пролазе, ја, какав сам бестидник, добацујем им свима понешто, нисам један од оних кул типова са брадицом и ленонкама, можда малом плетеницом и тетоважом, јебига нисам, и зато седим на врелом камену тврђаве и добацујем им свашта. Неке се смеју, неке се крсте, има и оних које одговарају или чак застају да кажу реч или две, па онда одлазе,  даље... Питам се, зашто не бих неку од тих зауставио, бацио јој неку фору која би ми тренутно пала на памет и тражио јој број или име, или љубав, макар секс, нешто. 

Враћамо се гајби, а у кнезу шизика, све неки играчи, свирачи, костимиране жене и циганке са цвећем... Видим промену у том лудилу, промена у виду хаскија, оног лудог кера. Шета кер, без поводца, наизглед и без власника, кроз кнез Михајлову. Гледам, има ли тај кер свог човека, и видим, на два метра од њега, усклађен корак, поводац око врата држи као кравату, да, има свог човека. Тај човек је девојка са лепим очима и чил ставом, лаганица шета кера и баш је брига. Погледам је и питам - је л' твој кер? Она ме лепо и дуго погледа, право у очи, у душу, и каже весело - да, мој је. А израз лица додаје на све то - а што питаш? Кажем - леп ти је кер, и наставим даље. Каже другар - јеси видео како те је лепо погледала оним очима? и смеје се. Ја као - До јаја матори, шизика! Што не идеш за њом? - пита ме он. Већ смо отприлике на десетом метру до места нашег сусрета, и врти ми се у глави питање - зашто ја сад не бих отрчао за њом и рекао јој - и ти си лепа, није само кер леп, мислим, леп ти је и кер, много, али ти си лепа оно, баш и имам и ја малог кера Џоа, хоћеш да их шетамо некад заједно? Знаш оно, наизглед смотани приступ, воле то рибе. Неке. 

Мислим много о томе, другар нешто прича, али га не чујем и не видим, само мислим о томе. Мислим, али се не окрећем, само ходам, напред и напред, све док није било касно и кажем си - готово је сад. Као да осећам олакшање. Јер ме мрзи да се трудим. И тако је, отишла, можда жена мог живота, са својим хаскијем, у мрак. Још једна. 

Доктори молим вас, измислите таблете које активирају човека, јер кофеин не делује, а немам пара ни воље да узимам спид. Треба се после скидати са тога и чудеса. Нека фала. 

И и даље ме ради она ствар, слушам Параноид од Блек Сабата, тотално моја ствар, и тотално ћу отићи у Норвешку са Олгом, у фебруару... Замисли када бих добио посао тамо, да радим оне кухиње, обичне кухиње које коштају тридесет хиљада евра. Заледио бих факс, правио бих кухиње и смувао бих неку норвешку плавушу, онако право згодну и право фину, онако норвешки фину, а ја бих био кретен и она ништа не би разумела, били бисмо пар из снова, само кад бих хтео ја. Будала блентава, попут малог кера Џоа. Говедина.