Устао сам у шест и десет, комиран, кренуо до купатила и успут заспао три пута, стигавши тамо пет минута касније. Та три метра која ме деле од купатила су били бојиште између дангубе у мени и изврсно перспективног младог човека. Прва рунду је, перспективац добио на продужетке, и нашао сам се у купатилу, глава ми је била у лавабоу и хладна вода је пичила преко ње, онда сам убацио буђаву четкицу са кул дршком у уста и запенио. Не знам шта се у међувремену десило, али сам се призвао памети под тушем и од тад одлучио да дођем себи, кад већ не могу доћи к теби.
Мануо сам пешкиром ту и тамо, обукао се и ставио телефон и документа у леви џеп и слушалице, кључеве и жваке у десни џеп. По навици, увек држим руку у левом џепу, тако да ми је десни џеп, џеп за џепарење (није да би неко џепарио мене, клошара, ал' за сваки случај) и губљење ствари. Кад већ карма 'оће да те сјебе, дозволи јој нека мисли да је успела и кукај као мајка над чедом, само зато што ти нема кључева. Нема везе што ти је пуна кућа родитеља и родбине, сигурно нико неће бити будан у седам ујутру да те пусти у кућу, и ту је крај.
Бусеви си били у реду, дошао сам двадесет и два минута раније на шљаку и сви су стајали испред апарата за кафу и томе слично (џабе је.), изваљивали неке јебачке форе и било им је лепо. Испратили смо возаче, мало сам дрндао са палетаром, тамо-вамо, било је блејачки и нисам се много цимао. А онда је почело.
Бацали смо картоне, паковали и поломљеном плавом оловком из које је шикало мастило подвлачио сам издвојено, трчао тамо-амо и нисам седео, скоро девет сати. А Зоки је налепио неколико декларација и попио шест капућина, што са млеком и шећером, што без, попушио х цигара и одспавао два сата на каучу испод степеница које воде у управу. Дангуба у Зокију је добила битку. Добила је и рат. Зоки је мртав.Зоки је живљи него икад.
И све је то сјебано, кома ме чека, хибернација за коју желим да буде вечна и трајна и никад да се не заврши. За шест сати почиње још једна битка. Надајмо се да ћу победити.
0 коментара:
Постави коментар