Какво време да будеш жив! Све је ту, на тацни, доступно... Уколико желим, могу постати првокласни терориста за само три месеца. Могу постати солидан хакер за шест месеци. Могу постати чак и просветљен кроз годину дана. Данас можеш било шта да научиш, треба само да питаш, да тражиш... И јебено ми је криво што уопште себи дозвољавам да неке дане протраћим зевајући у празно, када бих могао да их искористим за стицање неких нових вештина. Учиш цео живот и опет не знаш довољно...
Јебено, замисли колико би било до јаја бити попут једног од оних ликова из филмова, што зна да уради нешто са жваком и канапом, па само намигне и каже - покупио сам пар трикова успут. Желим да покупим много трикова успут. Да будем човек који уме. Можда нисам човек који је нешто физички спретан, али морам знати како се ствари раде. Важно је. Морам знати све од како спремити прасе за печеницу па до пресретања вајрлес сигнала. Затребаће ми те ствари једном у животу. А оног тренутка када се то деси, хоћу да будем тип који је покупио пар трикова успут.
Онда ми не би био проблем да одем у Нигерију, Еритреју или било где другде. Снашао бих се. Нервира ме и то што многи мисле да не умем да се снађем у животу. Родитељи и сви остали. Ало, тебра, ако не гулим кромпир као професионалац, то не значи да га нећу огулити уопште. Нећу трошим време на такве вештине, јер их свако већ има, разлика је у пар минута рада тамо-вамо, то је све. Треба знати форице, трикове. Неке ствари које немам већ програмиране. Тако ја то видим.
Што се тиче пара, рекао сам данас родитељима да не планирам да радим. Икад. Шокирани су. Верују да сам полудео. Можда и јесам. Али, пази ово - моја струка је океј плаћена (телекомуникације). То је факат број један (уколико си на одговарајућем месту, тачније, ниси теренац). Факат број два каже да је врло тешко доћи на позицију. Факат број три указује на то да мораш бити теренац једно пар година па да напредујеш на место за које си се школовао. Зрачење којем бих био изложен током тог времена би ме сјебало начисто. Био сам на пракси, сваки дан ме болела глава. Дакле, да бих постигао нешто у струци, треба да рмбам. Да дам себе, као и за све остало у животу. Нећу.
'Оћу бре да јурим и развијам свој таленат. Оно као, јесте да тренутно пишем рецепте за шејкове, али пишем. Јеботе, пишем јебачки добре рецепте за шејкове. Исто је и са политичким вестима из Нигерије и књигама о фитнесу... Трудим се да пишем јебачки добро. Развијам тај језик, учим њихове фразе, купим фазоне, већ сад се осећам врло комфорно док радим... Јесте, не обрћем неки огроман кеш, још увек. Бољи него у магацину. А тек сам три месеца ту. Али ствари ће ићи напред. Ићи ће ако дам целог себе. А контам да је увек боље да дам целог себе за нешто што волим, него за нешто где бих можда, једног дана, могао имати пара.
Не знам куда ће ме живот одвести, тако да не бринем претерано за пензију од седам хиљада (те неке 2060. кад еуро (фигуративни) буде хиљаду динара). Ако је уопште и дочекам. Али 'оћу брате да напишем књигу. Да је издам. Да се нешто деси. Да ме позову на гостовање у Нигерију. Да седим у папучама, међу двеста црнаца, и читам неки пасус где спомињем црње. А они се сви смеју оним белим осмесима. Можда је глупо, али било би баш до јаја. Тада бих био краљ света.
И не знам, можда то и није тако недостижно као што се чини. Шта, немам жену, немам децу, ништа ме не веже, морам сад да пробам. Да појурим све своје идеје, или макар оне које се чине као баш баш добре. Ова година ће бити хаос. Осећам то. И једва чекам да ствари полуде. А полудеће, ценим, за једно двадесет дана, када дипломирам.
Биће онда - Јеби се државо! Јебеш образовање кад ти овде углавном ни за шта не служи. Али искрено, било је тако до јаја бити студент. Цео живот бих се кајао да сам пошао неким другим путем. Морам да се отворим сад, да водим секретара смера и асистента са којима сам прешао пут од мржње до љубави у неку тешку кафану. Да се запијемо, јебига, па да их посликам пијане и спамујем им мејл док су на послу сутрадан. Ха. То вам је за оно кад сте ме ухватили како мењам вежбанке, па ми забранили полагање на шест месеци. Да не спомињем да је цела сала хтела да ме туче тад. Ха. Јесте јебено добро било студирати. Мало студираш, мало зујиш по дому, мало пијеш кафе заваљен на мермер испред школе... И тако, сваки дан, са сто-двеста кинти у џепу, по цео дан, без бриге на свету. Боље чак и од онога кад си клинац, јер сад ипак знаш шта се дешава. Караш. Напијеш се. Спаваш где стигнеш. Осећаш се моћно.
Прошле године сам имао унутрашњу револуцију. Променио сам се. Ове године ће бити претварање снова у јаву. А идуће... Па, ваљало би да то буде финансијска револуција. А ако и не буде, снаћи ћу се. Наћи ћу жену онда. Ш'а да се ради. Кез. Крај.