Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

18. март 2013.

О успаљености влажне пустиње

Лежао сам у пустињи са обе ноге у гипсу, било је то лепо вече, сунце је залазило, а моја девојка је полако ишла ка мени. Изгледало је као масовно убиство, хорор крвопролиће, али је у суштини било нешто много горе. Или боље, у зависности како гледаш на ствари. Гребао сам ка западу, тамо још има светлости, неће отићи још, ма неће отићи никада, тамо је град и тамо је полиција. 

Моја девојка, лепа прелепа Милс, са најлепшим дупенцетом које сам икада држао у рукама или кресао, ме је стигла и повукла за косу. Реално, и није било тешко. Где сам могао да одем са четири тоне гипса на поломљеним ногама? Лежао сам ту, коначно одустао од покушаја да се извучем. Села је на мене.

"Где је мој оргазам?" - дрекнула је.
"Не знам Милс, јебем му матер, знаш да неке жене не могу да доживе то... баш сваки пут." - кењао сам.
"Не просипај ми те приче. Хоћу мој оргазам и има да га добијем!" - рече скидајући ми гаће. Нисам имао панталоне, у гаћама ме је спаковала у кола.

Смешно ми је било то све. Она, ја, сунце које залази, пустиња, кондор који кружи... Седела је на мени и све што сам осећао је туп бол у ногама сваки пут када би њено слатко дупенце треснуло о мене. Испустила је једно "ммм", па једно "хаа ух" и на крају "охохохоууу". Добила је свој оргазам. За тај дан. 

Очекивао сам да ће ми рећи нешто у стилу - "Врати се сам кући несрећниче." - или нешто слично, али није. Увукла ме је назад у кола, замолила ме да будем пристојан и да не говорим више речи попут "курац" и "јебање". Онда смо отишли кући. Било је топло и чисто.

Док је спремала вечеру, једну од оних специјалних вечера које су значиле и говориле умилним тоном - "данас сам срећна", пропитивала ме је: 

"Шта имаш у гаћама?" - рекла би извијајући се у дражесну гримасу. 
"Пенис" - рекао бих преко курца ја.
"И шта ћеш да радиш са пенисом?" - питала би сасвим весело.
"Да ме јебеш, не знам" - рекао бих ја.
"Водићеш љубав, креле." - насмејала би се.
"Са пенисом?" - упитао бих шокирано.
"Не будало, са мном. Ставићеш га у мене." - рекла би усхићено, а ја бих јој пољубио хладне усне, знајући да су јој поново гаћице мокре.

Вечерали смо, а онда ме је оставила да спавам на каучу, јер нисам могао на спрат, у спаваћу собу, због ногу. Узгред, ноге ми је сломио пад са терасе, јер смо покушавали нешто другачије, не би ли она добила свој оргазам тог неког дана. Знаш шта је најцрње? Не знам да ли будем уплашен или одистински срећан што нисам један од оних срећника чије девојке са напудерисаним носевима фолирају оргазме годинама и пуштају их да живе у заблуди сопствене мужјачке просечности... 

Насмејао сам се, згутао пар таблета против болова и заспао као дете. 

15. март 2013.

О бесмртнима

Исусе! - фркнуо је сулуди Шкот стена. Звали смо га Шкот стена, јер је робијао на некој стенчуги по' године, у суштини је био фин младић. Имао је тридесет и пет година. 
Мајку ти јебем у пичку! - драо се поп Миша на голуба који га је управо обележио. 
Маро, дај још три за нас и однеси једно Чкиљи, ено га вирка иза продавнице не би ли добио шта - махао сам с обе руке старој и помало ћоравој газдарици. 

И тако, седели смо и пили по читав дан, ту, на врелој периферији града, Шкот стена,  поп Миша, луди Чкиљо и ја. 
Знате ли ви - потегнуо је Шкот стена - да у Шкотској постоји поток који ти подари бесмртност ако пијеш из њега? Чуо сам од једног друида горе што је робиј'о због растурања тешких наркотика. 
Ид' у пизду материну - рече поп Миша - ја за тако нешто нисам чуо, а и не верујем. Боже ме сачувај и саклони. 
И ја сам чуо за ту причу - рекох чешући се по глави. Заиста јесам, од неког несрећника што ми је треб'о бити ђед, па није, јер баби било мрско да чека да се овај врати из Глазгова несретног. 
Па, младићи, хоћемо ли? - нацери се поп Миша - кад ћемо ако не сад, кад смо у набоју снага?! 
Хоћу и ја да идем са вама и да носим мацу - рекао је Чкиљо гладећи неку офуцану уличну мачку.  

Сви смо били савршено пијани, па смо узели лову, свако одакле је стигао, поп Миша и са олтара покупио шта је нашао, ни "Боже опрости" није рек'о, ал' нема ни неке везе, шта му има Бог опраштати, ако му овај неће никад на очи изаћи. Ако ћемо реално. Чкиљо је однекуд извук'о пасош и довољно пара за четири пута до Шкотске и назад, па смо му дозволили да крене. И тако је отпочела наша потрага за бесмртношћу. Моћна ствар, та бесмртност. Замишљали смо шта бисмо све радили... Возили би се до месеца, једном макар. Имали смо читави списак ствари. Био је дугачак и сулудо блистав. Но, то није важно сад.

У Шкотској су се људи пеглали, волели су да се побију више него 'леба да једу. Нас је, то прво вече, поп Миша спасао батина, јер је опаучио неког несрећника криглом, а Шкот стена је, о ироније, певао "Господи помилуј". Сутрадан смо пронашли једног друида (који није диловао наркотике (него оружје, но, то није важно за нашу причу)) који нас је одвео до потока који даје бесмртност, а потом узео лову и отишао да бије неке локал чобане. Нагрнули смо, сви осим Чкиље, он је и даље збуњено гладио мачку, 'нако мален и сав никакав. К'о три прасета, пијемо ону 'ладну воду, нико не брине да ће га грло болети и шта ти ја знам... Након неког времена нас попусти еуфорија и ми седосмо под орас. 

Осећаш ли се другачије Шкотска стено? - упитах.
Јок ја - рече Шкот стена.
А ти попе?
Ни ја. Све по старом. Попио бих пиво сад - облизну се поп. 
Треба да тестирамо ово чудо - скапирао сам то - 'ајде се боцни трном, ако крене крв, онда ово чудо не ради, јебајга... 
Јест', у праву си - рече Шкот и пусти си крв.

Седели смо још мало, било је то поражавајуће искуство... Поп Миша је кукао како ће Богу пред очи изаћи сад... Након пар минута смо се једногласно сложили да треба да походимо оближњи паб, што би рекли. И отпочели смо тако, туру по туру, све док наједном попа није изнео диван предлог.

Него, децо моја, дајте да ми пређемо на нешто јаче - рече. И сви се сложисмо. Конобар рече да нема ништа јаче тренутно осим неког вискија просветитеља, који жеже као свети Илија. Наручисмо то сви осим Чкиље. Он поче климати нешто главом. 

Затим Чкиљо скочи са столице, баци ону мачку и рече - људи, маца ми је рекла где је прави поток! - и истрча напоље. А ми, онако пијано сулуди, седели смо ту, смртни, смртнији него јуче, поражени... И знајући да немамо шта да изгубимо, поскакали смо са својих удобних гузица и похитали право за њим. Након једно пет километара трчања, Чкиљо застаде на некој зеленој ливади. Стаде, усправи се и неким другачијим гласом и стасом отпоче - Другари, ви не желите бесмртност. 

Шта ти знаш, јеб'о ти ја мајку! - добаци поп Миша бацајући штап који је нашао на земљи на Чкиљу. 
Знам, настави Чкиљо мирно, јер ја сам бесмртан. 
Ти бесмртан? Дај, немој зајебавати - рекох.
Озбиљно. Поздравља вас Леонида од Спарте - рече Чкиљо.
Исусе - рече Шкот стена.
Дај не сери - рече поп - ђе ћеш ти бити Леонида, и то баш онај што је отег'о код Термопила? Хахаха...
Па шта би ти? - упита Чкиљо изгледајући много паметније него икад у животу - два метра и јаја до пода?
Два метра и јаја до пода? Па јашта! - насмеја се поп Миша.

Кажем вам, момци, чо'ек начисто побенави након пар векова... Плус, умориш се од живљења и све би да умреш, а не да ти се... И онда, тако, завршиш пијући као смук са три дилеје испред продавнице... И јебига...

Причао је Чкиљо још добрих по сата, па смо се спаковали на авион и похитали кући, бојећи се да ће нам ко окупирати продавницу. Схватили смо да не желимо бесмртност. Сутрадан смо већ испијали пиво испред продавнице.

И док је Шкот стена наручивао четири пива од Маре, упитао сам Чкиљу, који је побенавио у међувремену поново, где је лежи извор бесмртности? Погледао ме је оним његовим телећим погледом и рекао - у вискију. Маца ми је рекла. Натегао сам своје пиво и наставио да зевам у попа који је псовао голуба, јер му је пожелео добродошлицу кући. 

13. март 2013.

О пару асова

И седимо и играмо
покер у скидање,
а ти не умеш,
никад га играти ниси
ни знала,
и само подижеш
и спушташ карте,
узимаш чашу са вином
и скидаш се.

А ја,
кретен и
исфолирани лисац,
чак и када победиш,
прећутим.

Нама је лепо
и свима је лепо
док не знају да је нама лепо...

И тако,
иду дани,
а ми седимо закартани
или већ
обузети неким голишавим пословима,
и свет је кваран
и само стоји ту,
а партија наших живота
заиста страствено тече
кроз изузетност коју
стварамо у трену.

12. март 2013.

Добродошао

Уснио сам чудан сан. Био је мрак и киша је падала, људи смркнутих лица су промицали са свим тим намакнутим капуљачама и кишобранима... На први поглед је било ужасно, а и на други. Имао сам девојку у сну, била је права мачка, волео сам је и то је била та, једина светла тачка која ме је накратко одвратила од жеље да се пробудим. Шетали смо улицом, она је била лепа, а  свет ме је нервирао... Сав тај ужасни исфолирани свет, као да је неко просуо моје ноћне море по овом сну, и ходам, а оне се кезе... Закачим случајно неког наивца, он се само насмеши и настави даље. 

Океј, мислим, мора да сам погрешио, и није тако лоше. Пролази њен бивши дечко, ма није важно, ионако је педер, пролази моја бивша девојка, ма није важно, ионако је кретен... Неки клинци се боду испод степеништа док киша сипа... Четири даме шетају оскудно одевене и нуде незаборавно вече за неку симболичну суму... Суму која симболизује да можеш да си приуштиш незаборавно вече које кошта пола просечне плате... Две гориле са упасаним тренеркама у панталонама заузимају цео тротоар и сматрају се узвишеним... Ма нема везе, ни то што је баја у џипу намерно скренуо у бару да нас окупа... Ми шетамо и ми се волимо и ништа више није важно... Клинац који мисли да има свет пише графит и испада смешно неписмен... И све се то дешава у овом граду, док пада грозна киша. 

Седнемо у један од оних кафића на маргини друштва, јефтин је, топао, добар за поватавање... Док цевчим свој сокић прилазе ми двоје у кошуљицама, питајући имам ли моменат да попричамо о Исусу... Ма хајте молим вас, кажем и окренем главу. Долази потом циганка са дететом, долазе робијаши и наркомани нудећи ми честитке... Долази ми такозвани пријатељ и тражи лову на зајам... И само долазе и долазе и немам чак ни моменат да пољубим та сочна уста због којих сам и дошао на то место. Непознати траже услуге, чиним колико могу... Онда ми преврну сок у крило. Ма терајте се у пизду материну, кажем ја... А група хероја за суседним столом се диже да их брани... А киша пада... И дави. Прилази ми тај тип и почиње - тебра... Иза мене се ствара конобар са сатаром и само се смешка... Покушавам да побегнем, али све ово је нека грешка... Врата нису тамо где треба да буду... Вртим се у круг, уплашен и скењан... 

Неко ме чука по рамену, окренем се, неки стари деда. Каже - сине, ово је за тебе, и даде ми неку разгледницу. Отварам је и успут питам деду - како да побегнем одавде? Желим тако жарко да се пробудим, а на разгледници пише - Добродошао у стварни свет. 

6. март 2013.

Самострел

Лежим и
колено ме опасно боли,
а нека жаба ме једе изнутра...
Опасно лош песник
је опасно болестан,
моја вила са четрнаест крила
је одлетела
и
у мени не постоји ништа
за шта бих се могао ухватити
и опстати,
такав какав сам,
непоправљиво ненормалан...

Замишљам већ пет дана
њен повратак,
тих сјајних четрнаест крила како
бацају светлост свуда око себе
и јуре ка мени
претварајући се из небеског
у једну од оних секси црвенокосих мачака...

Замишљао сам и долазак неке боље,
и то је била нека сулуда вила са шеснаест крила,
али она се,
такође,
није појавила.

И тако, лежећи у тамној соби,
чекам вилу макар са једним паром
крила и јурим кроз маглу,
у сулудим мислима
које полако почињу имати смисла.

4. март 2013.

Нема, опет нема

Боже. Нема више црва недореченог постојања кога морам убијати речима и затрпавати максималним трудом доказане постојаности, моћности папира и мастила, слова, моћности интернета који ме неће бацити у заборав... И тако, само седим и дане проводим пред празним парчетом папира. А сви прозори у свет које имам... Не вреде ни пишљива боба. Само седим и седим и гледам у папир, монитор, зид... А у мени расте црна рупа која ће једног дана прогутати свет.

2. март 2013.

Сулудост

И нисам пијан,
И нисам дрогиран,
И нисам луд
изван граница нормале,
а опет
желим
да ти кажем 
да те волим.

Слушам неку песму
и солидно 
ми срце куца...

Да ли је могуће
волети црвену жену
више од уздижућег сунца?

И тако,
ноћи проводим
бесане,
из овог или оног разлога...
И волим те.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren