Реалност

Овај свет је
чудно
чудно
место.

Мало-мало па се
казаљке споје,
и неко мисли на мене,
није важно шта мисли
само док мисли,
о мени,
то је океј.

Неко мисли на мене,
дакле постојим.
О Боже, неко мисли и на Исуса,
тог човека у папучама и са клиновима
у удовима,
па не мора да значи да је постојао,
не мора да буде ништа стварнији од
деда мраза са оном брадом, лудом.

Можда ништа није стварно или ме
само још увек држи Матрикс ефекат,
ложим се да сањам и надам се
да припадам неком бољем свету,
са већим, правим грудима и
мањком кретена.

Када би сви људи
престали да мисле на мене
макар и на минут, обичан,
ја би' нестао.

И сви снови које сам
сањао били би
реалност,
а малена мачка
ми се увија око ногу
и виче
мау.